Država smrti i poniženja

Na­pi­sao i sni­mio: Se­nad Pe­ća­nin

Kad je Bog na­to­va­rio šle­per ma­te­ri­ja­la his­to­rij­ske i mi­to­lo­ške gra­đe na­mi­je­njen vje­ko­vnom glo­že­nju ljud­skog ro­da na ovom svi­je­tu, is­to­va­rio ga je na ne­ko­li­ko kva­dra­tnih ki­lo­me­ta­ra ko­je za­uzi­ma da­naš­nji Is­to­čni Je­ru­sa­lem. Ako mu je cilj bio da ra­zbi­ja do­sa­du ne­bes­kih vi­si­na gle­da­ju­ći ka­ko se na Ze­mlji lju­di vije­ko­vi­ma ko­lju oko grun­to­vni­ce nad kos­kom ko­ju im je ba­cio – on­da je bio vi­še ne­go us­pje­šan.

Sa Ma­sli­no­ve go­re, brda iznad Is­to­čnog Je­ru­sa­le­ma, gle­dam tih ne­ko­li­ko kva­dra­tnih ki­lo­me­ta­ra te­ri­to­ri­je oko ko­je već hi­lja­da­ma go­di­na pri­pa­dni­ci tri­ju naj­ve­ćih mo­no­te­is­ti­čkih re­li­gi­ja ne­mi­lo­srdno vo­de krva­ve ra­to­ve. Pred mo­jim sa­pu­tni­kom, ko­le­gom Zi­jom Ga­fi­ćem, i pri­ja­te­lji­com B., Sa­raj­kom, Je­vrej­kom ko­ja već pe­tna­es­tak go­di­na ži­vi u Izra­elu, na­glas do­vo­dim u pi­ta­nje zna­čaj i vri­je­dnost tog sve­tog mjes­ta, s ob­zi­rom na raz­mje­re kla­nja ko­je je bor­ba za pre­vlast nad njim čo­vje­čan­stvu do­ni­je­la. Ne usu­đu­jem se na­pi­sa­ti mo­ju vi­zi­ju rje­še­nja ovog pro­ble­ma ko­ju sam u (po­lu)ša­li iznio, jer sam svjes­tan da bi bi­la pre­kru­pan za­lo­gaj za že­lu­ce čak i onih Ži­do­va, mu­sli­ma­na i kršća­na ko­ji­ma vje­ra ni­je naj­va­žni­ja stvar u ži­vo­tu.

Po­li­ci­ja

 Pi­jem co­ca-co­lu, ho­dam bi­blij­skom Via Do­lo­ro­som, us­kim so­ka­kom Kris­to­vog Kri­žnog pu­ta, i ra­zmiš­ljam ka­ko čo­vjek, ho­da­ju­ći unu­tar zi­di­na Is­to­čnog Je­ru­sa­le­ma, stvar­no ima je­din­stven osje­ćaj ma­te­ri­jal­nog do­di­ra sa His­to­ri­jom. U sa­daš­njost me brzo vra­ća­ju pa­tro­le izra­el­ske po­li­ci­je, pod pu­nom ra­tnom opre­mom, sa du­ga­čkim pu­ška­ma, ko­je se na­la­ze na sva­kih sto­ti­njak me­ta­ra.

Nji­ho­vo na­pa­dno pri­sus­tvo za Je­vre­je vje­ro­va­tno ima si­gur­no­sni zna­čaj. Me­đu­tim, do­vo­ljno je sa­mo pe­tna­es­tak mi­nu­ta osma­tra­nja po­li­cij­ske bru­tal­nos­ti pre­ma pro­la­zni­ci­ma Pa­les­tin­ci­ma da bi se shva­ti­lo da su oni tu, baš kao i svu­da u Izra­elu, u oku­pi­ra­noj Ga­zi i na Za­pa­dnoj oba­li, da na sva­kom me­tru i u sva­kom mi­nu­tu po­ka­žu ko je vlast, a ko pri­pa­da ni­žoj vrsti.

Sa uda­lje­nos­ti od ne­ko­li­ko me­ta­ra gle­dam če­tvo­ri­cu izra­el­skih po­li­ca­ja­ca. U vre­vi pro­la­zni­ka u bli­zi­ni Da­mas­cus Ga­tea, naj­ve­će ka­pi­je Sta­rog Gra­da, u su­sret im ide Pa­les­ti­nac ko­ji za ru­ku vo­di dje­voj­či­cu od ne­kih se­dam-osam go­di­na. Po­li­caj­ci mu do­vi­ku­ju da im pri­đe i tra­že mu le­gi­ti­ma­ci­ju. On im je skru­še­no da­je. Gru­bo trga­ju dje­voj­či­ci­nu ru­ku iz nje­go­ve i si­lo­vi­to ga gu­ra­ju na zid pe­ka­re pred ko­jom sto­je. Hva­ta­ju ga za ko­su, okre­ću li­cem pre­ma zi­du i ši­re mu ru­ke i no­ge. Gle­dao sam ra­zli­či­ta pre­tre­sa­nja, ali ova­ko ne­što ni u fil­mu: ne opi­pa­va­ju ga, ne­go ga sna­žno pri­tis­ka­ju, gnje­če, od ra­me­na do čla­na­ka. Dje­voj­či­ci­ne crne oki­ce gle­da­ju pri­zor. Gle­dam i ja, ali sto­ti­ne Pa­les­ti­na­ca pro­la­ze šut­ke, tek ovlaš ba­ca­ju­ći po­gled na svo­ju, oči­to, sva­ko­dne­vni­cu. Ja ne mo­gu da vje­ru­jem da i ja i pro­la­zni­ci tek ta­ko, bez ika­kve rea­kci­je, gle­da­mo pri­zor. No, ka­ko ma­lo čo­vje­ku tre­ba da se na­vi­kne na po­ni­že­nje dru­gog!

Na­kon tog prvog šo­ka, to­kom mo­ja če­ti­ri da­na u Je­ru­sa­le­mu i ja pos­ta­jem tek obi­čni pro­la­znik ko­ji na is­te sce­ne tek ba­ca ni­je­mi po­gled. Do­du­še, pri sva­kom pro­las­ku po­red pa­tro­la po­ku­ša­vam iz­gle­da­ti što pro­vo­ka­ti­vni­je, no­se­ći ogro­mni ru­ksak na le­đi­ma, gle­da­ju­ći ih iza­zo­vno u oči, uspo­ra­va­ju­ći hod u mi­mo­ila­že­nju… sve ne bih li i ja pro­šao kroz is­tu tor­tu­ru. Mi­slim da osje­ćam po­ri­je­klo svog ma­zo­his­ti­čkog po­ri­va, ali mi ne po­la­zi za ru­kom da iza­zo­vem že­lje­nu rea­kci­ju. Oči­to, ne li­čim na Pa­les­tin­ca.

Ipak ni­je film

Dok ho­dam us­kim so­ka­ci­ma Sta­rog Gra­da, ra­zmiš­ljam o to­me ka­kva bi ovo tu­ris­ti­čka des­ti­na­ci­ja mo­gla da bu­de da su okol­nos­ti nor­mal­ne. Ho­da­ju­ći gla­vnim ar­te­ri­ja­ma od sje­ve­ra ka ju­gu ili od is­to­ka ka za­pa­du, pre­la­zi se iz je­dne u dru­gu čet­vrt Sta­rog Gra­da. Ono što po­sje­ti­ocu ot­kri­va da li se na­la­zi na mu­sli­man­skom, je­vrej­skom, jer­men­skom ili kršćan­skom di­je­lu je­su re­li­gij­ska obi­lje­žja i pre­po­zna­tlji­vi ar­hi­te­kton­ski sti­lo­vi ka­me­nih gra­đe­vi­na – ku­ća, dža­mi­ja, si­na­go­ga, crkvi, ba­za­ra, res­to­ra­na, ho­te­la…

Gu­žva na uli­ca­ma je ve­li­ka, po­či­nje u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma, da bi se oko sat pri­je po­no­ći u so­ka­ci­ma mo­gli sres­ti tek ri­jet­ki pro­la­zni­ci. Iz du­ća­na, čaj­dži­ni­ca i res­to­ra­na odje­ku­je mu­zi­ka ko­ja se uta­pa u eza­ne, crkve­na zvo­na ili si­re­nu ko­ja ozna­ča­va za­la­zak sun­ca pet­kom i po­če­tak sa­ba­ta. Sva dje­ca ko­ja idu u ško­lu no­se škol­ske uni­for­me.

Sva je­vrej­ska dje­ca u Sta­rom Gra­du od ku­će do ško­le i na­trag idu pod pra­tnjom do­bro opre­mlje­nih i pu­ška­ma na­oru­ža­nih po­li­ca­ja­ca. No, u so­ka­ci­ma se čes­to mo­gu sres­ti i mla­di­ći u far­me­ri­ca­ma ili po­slo­vni lju­di ko­ji sa oči­to sva­ko­dne­vnom ru­ti­nom no­se pu­šku. Ona je si­gu­ran znak da se ra­di o Je­vre­ji­ma, jer, sho­dno izra­el­skim za­ko­ni­ma, sa­mo je Je­vre­ji­ma do­zvo­lje­no po­sje­do­va­nje čak i du­gih ci­je­vi i no­še­nje na­oru­ža­nja u sva­koj pri­li­ci.

PO­LI­CIJ­SKI TE­ROR Sa uda­lje­nos­ti od ne­ko­li­ko me­ta­ra gle­dam če­tvo­ri­cu izra­el­skih po­li­ca­ja­ca. U vre­vi pro­la­zni­ka u bli­zi­ni Da­mas­cus Ga­tea, naj­ve­će ka­pi­je Sta­rog Gra­da, u su­sret im ide Pa­les­ti­nac ko­ji za ru­ku vo­di dje­voj­či­cu od ne­kih se­dam-osam go­di­na. Po­li­caj­ci mu do­vi­ku­ju da im pri­đe i tra­že mu le­gi­ti­ma­ci­ju. On im je skru­še­no da­je. Gru­bo trga­ju dje­voj­či­ci­nu ru­ku iz nje­go­ve i si­lo­vi­to ga gu­ra­ju na zid pe­ka­re pred ko­jom sto­je. Hva­ta­ju ga za ko­su, okre­ću li­cem pre­ma zi­du i ši­re mu ru­ke i no­ge

Pra­vo i oba­ve­za slu­že­nja voj­ske je je­dan od te­me­ljnih prin­ci­pa apar­the­ida ko­ji izra­el­ske vlas­ti spro­vo­de pre­ma svo­jim gra­đa­ni­ma pa­les­tin­ske na­ci­onal­nos­ti, da­kle gra­đa­ni­ma Izra­ela, a ne oku­pi­ra­nih te­ri­to­ri­ja. Na­ime, nji­ma ni­je do­zvo­lje­no slu­že­nje voj­ske, ko­ja je oba­ve­zna i za Je­vre­je i za Je­vrej­ke. Ovo na prvi po­gled mo­že iz­gle­da­ti ne kao dis­kri­mi­na­ci­ja, ne­go kao po­vlas­ti­ca. Me­đu­tim, kao klju­čni pre­du­slov za za­poš­lja­va­nje na iole bo­lje ra­dno mjes­to ili upis na uni­ver­zi­tet izra­el­ske vlas­ti su pro­pi­sa­le – po­ga­đa­te – od­slu­žen voj­ni rok!

I da ni­je još či­ta­vog ni­za sli­čnih pro­pi­sa na­jo­go­lje­ni­je dis­kri­mi­na­ci­je ne­je­vrej­skih gra­đa­na Izra­ela (po­put pro­pi­sa ko­jim je Pa­les­tin­ci­ma ko­ji su gra­đa­ni Izra­ela za­bra­nje­no ku­po­va­ti sta­no­ve i dru­ge ne­kre­tni­ne), već ovaj bi bio do­vo­ljan da se shva­ti ci­ni­zam flos­ku­le svih ame­ri­čkih admi­nis­tra­ci­ja o Izra­elu kao “je­di­noj de­mo­kra­ci­ji na Blis­kom is­to­ku”.

No, etni­čko-re­li­gij­ska se­gre­ga­ci­ja izra­el­skih gra­đa­na ni­je is­to­vre­me­no i us­ta­vna se­gre­ga­ci­ja. Ona to ni­je iz pros­tog ra­zlo­ga što je Izra­el je­din­stve­na mo­der­na drža­va i po to­me što – ne­ma us­ta­va! Iz ono­ga što sam vi­dio, sa­vrše­no mi je ja­sno i za­što ga ne­ma: us­ta­vi svih drža­va na svi­je­tu ili u svo­jim pre­am­bu­la­ma ili u prvim čla­no­vi­ma ga­ran­ti­ra­ju ba­rem for­mal­no-pra­vno je­dna­kost svih svo­jih gra­đa­na, bez ob­zi­ra na na­ci­onal­nu ili re­li­gij­sku pri­pa­dnost.

U Je­ru­sa­le­mu sam bio smje­šten u ho­te­lu Aus­trij­ske ka­to­li­čke mi­si­je, ko­ji je na­kon izra­el­ske oku­pa­ci­je Is­to­čnog Je­ru­sa­le­ma na­kon ra­ta 1967. go­di­ne ne­ko­li­ko go­di­na bio za­tvor i po­li­cij­ska sta­ni­ca. Sa bal­ko­na se pru­ža sja­jan po­gled na Via Do­lo­ro­su, u ko­joj se ho­tel i na­la­zi. Ka­da sam se smjes­tio u pros­tra­nu so­bu s kri­žem iznad vra­ta, si­šao sam da upra­vo na bal­ko­nu ho­te­la po­pi­jem ka­fu i po­sma­tram go­mi­lu pro­la­zni­ka u us­koj uli­ci is­pred ho­te­la. Već na­kon ne­ko­li­ko mi­nu­ta spa­zio sam ne­što zbog če­ga ni­sam mo­gao vje­ro­va­ti vlas­ti­tim oči­ma: de­se­ti­ne, sto­ti­ne, hi­lja­de Pa­les­ti­na­ca pro­la­ze us­kom uli­com su­da­ra­ju­ći se, ukršta­ju­ći pu­ta­nje svog kre­ta­nja, če­šu­ći se je­dni o dru­ge, bez ner­vo­ze i pri­je­kih po­gle­da; me­đu­tim, ka­da u toj ma­si pro­la­zni­ka na­iđe Je­vrej obu­čen u tra­di­ci­onal­nu noš­nju vjer­skih ra­di­ka­la he­re­di­ta, on gor­do ide sre­di­nom us­kog so­ka­ka, pri če­mu se u ćo­ško­ve, kao po ko­man­di, skla­nja­ju svi Pa­les­tin­ci.

Bo­že, ovo ni­je mo­gu­će! Pa, ovo sam gle­dao u fil­mo­vi­ma o ra­nim da­ni­ma nje­ma­čke oku­pa­ci­je Var­ša­ve i stva­ra­nju ge­ta, po­slje­dnji put u Pi­ja­nis­ti Ro­ma­na Po­lan­sko­ga! Od tog tre­nut­ka pa sve dok se JAT-ov avi­on na li­ni­ji za Beo­grad ni­je odli­je­pio sa pis­te aero­dro­ma Ben-Gu­ri­on, ne­bro­je­no pu­ta sam se uhva­tio u mi­sli­ma: ne, ovo ni­je mo­gu­će! Ja sa­mo pri­sus­tvu­jem sni­ma­nju fil­ma, ne­kog sku­pog, his­to­rij­skog me­ga­spe­kta­kla, po­put Schin­dle­ro­ve lis­te, u ko­jem će sva­kog ča­sa vo­đa sni­ma­nja ozna­či­ti kraj i po­zva­ti nas sta­tis­te da se odmo­ri­mo i os­vje­ži­mo.

“Izra­el ne­ma dru­gog izbo­ra”

Ta­ksis­ti u Izra­elu se me­đu­so­bno ja­ko ra­zli­ku­ju. Ta­ksis­ti Je­vre­ji su pro­fe­si­onal­ni i uklju­ču­ju ta­ksi­me­tar. Je­dan nas je vo­zio na ve­če­ru u za­pa­dni dio Je­ru­sa­le­ma, gdje smo, kao i svi gos­ti, na ulas­ku de­ta­ljno pre­tre­se­ni i gdje sam ja, ne po­zna­va­ju­ći pra­vi­la je­vrej­ske is­hra­ne, za­tra­žio mli­je­ko za es­pres­so.

Ta­ksis­ti Pa­les­tin­ci u Je­ru­sa­le­mu se ra­zli­ku­ju od svo­jih su­na­ro­dni­ka i ko­le­ga iz Ga­ze i sa Za­pa­dne oba­le: po­kva­re­ni su i spre­mni da ode­ru sva­kog stran­ca ko­ji se ne zna cjen­ka­ti i ko­ji ne do­go­vo­ri ci­je­nu vož­nje una­pri­jed. Je­dan nam ni­je re­kao da se pu­tni­ci mo­ra­ju ve­za­ti po­ja­som i kad sje­de po­za­di, ta­ko da sam se gru­bo ša­lio sa Zi­jom go­vo­re­ći mu da je, sa tri­de­se­tak do­la­ra ka­zne ko­ju je pla­tio, pos­tao do­na­tor vla­de Ari­ela Sha­ro­na. Brzo smo shva­ti­li ka­ko tre­ba sa ta­ksis­ti­ma Pa­les­tin­ci­ma u Je­ru­sa­le­mu, pa smo una­pri­jed do­go­vo­ri­li ci­je­nu vož­nje do mo­je pri­ja­te­lji­ce B., ko­ja ži­vi u mo­der­nom gra­du po­di­gnu­tom pre­ko no­ći pri­je osam go­di­na, pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nom od Je­ru­sa­le­ma.

Ces­te u Izra­elu su sjaj­ne, auto­pu­te­vi baš u skla­du sa eko­no­mi­jom ze­mlje či­ji do­ho­dak po gla­vi sta­no­vni­ka pre­la­zi 20.000 do­la­ra. Je­vre­ji su mo­der­nu, in­dus­trij­ski sa­vre­me­nu drža­vu na­pra­vi­li na le­di­ni os­ku­dnoj pri­ro­dnim bo­gat­stvi­ma, ula­žu­ći u nju ogro­man no­vac, lju­bav i ener­gi­ju.

Na ras­kršću na ula­zu u na­še odre­di­šte de­se­ti­ne mla­dih pos­tav­lja­ju ve­li­ke tran­spa­ren­te na he­brej­skom. Pi­ta­mo vo­za­ča da nam ih pre­ve­de, i on nam objaš­nja­va da se ra­di o pa­ro­la­ma po­drške Sha­ro­nu.

2000. nas je srda­čno do­če­ka­la u svom pros­tra­nom sta­nu. Njen muž je ma­ro­kan­ski Je­vrej i ima­ju dvi­je li­je­pe cu­ri­ce. U shop­ping, baš kao i nji­ho­vi su­sje­di, vrlo ri­jet­ko idu po­ro­di­čno, iz stra­ha da bi mo­gli pos­ta­ti žrtve pa­les­tin­skih te­ro­ris­ta-sa­mo­ubi­ca. B. ni­kad ni­je si­gur­na da će se vra­ti­ti ku­ći ka­da po­la­zi na po­sao. Ni njen muž ta­ko­đer. Kad dje­cu ša­lju u vrtić ili ško­lu, či­ne to sa svi­ješ­ću da ih vi­de mo­žda po­slje­dnji put. I ta­ko sva­ki dan, go­di­na­ma, to jest od po­čet­ka Dru­ge in­ti­fa­de kra­jem sep­tem­bra 2000. go­di­ne. Gle­dam je sa ne­vje­ri­com i pi­tam: “Pa, ka­ko je mo­gu­će ta­ko ži­vje­ti? Zar je to ži­vot?” Objaš­nja­va mi da se ni­je na­vi­kla, upra­vo zbog to­ga što je pri­je do­las­ka u Izra­el ži­vje­la nor­mal­nim ži­vo­tom. “Me­đu­tim, me­ni je ja­ko te­ško da mo­jim pri­ja­te­lji­ma i ko­mši­ja­ma ov­dje obja­snim da ži­vot mo­že bi­ti i lje­pši i dru­ga­či­ji, nor­ma­lan. Oni to ne shva­ta­ju i ne ra­zu­mi­ju. Ova­kav ži­vot pri­hva­ta­ju kao je­di­nu mo­gu­ćnost, kao ci­je­nu ko­ju Je­vre­ji mo­ra­ju pla­ti­ti da bi Izra­el op­stao, a oni ži­vje­li u svo­joj ze­mlji.”

U sta­nu ima­ju i her­me­ti­čki za­tvo­re­nu so­bu, u skla­du sa gra­đe­vin­skim pro­pi­si­ma do­ni­je­tim pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, pre­ma ko­ji­ma svi no­vo­iz­gra­đe­ni sta­no­vi mo­ra­ju ima­ti je­dnu ta­kvu pros­to­ri­ju.

Zid po­ni­že­nja

Na­kon du­gog raz­go­vo­ra i pra­ve bo­san­ske ka­fe, B. nas je svo­jim auto­mo­bi­lom vra­ti­la u Je­ru­sa­lem. Po­ka­za­la nam je mo­der­na, do­bro ču­va­na zda­nja izra­el­skih drža­vnih in­sti­tu­ci­ja, bol­ni­ca i uni­ver­zi­te­ta. Je­ru­sa­lem je i gla­vni grad Izra­ela, ali ga kao ta­kvog ne pri­zna­je čak ni Ame­ri­ka: sve am­ba­sa­de se na­la­ze u Tel Avi­vu. B. smo pre­dlo­ži­li da po­đe­mo do je­dnog di­je­la Is­to­čnog Je­ru­sa­le­ma, ko­ji su izra­el­ske vlas­ti pre­po­lo­vi­le vi­so­kim zi­dom. Pri­hva­ti­la je naš pri­je­dlog, obja­sniv­ši nam da ni­ka­da ta­mo ni­je bi­la, kao ni njen su­prug i pri­ja­te­lji.

Do­šli smo do zi­da vi­so­kog bli­zu tri me­tra i par­ki­ra­li auto. Na uz­brdi­ci iznad sta­jao je džip sa izra­el­skim po­li­caj­ci­ma, ko­ji su ni­je­mo, bez ika­kve rea­kci­je, gle­da­li ka­ko se dje­ca, že­ne, star­ci i odra­sli mu­če pres­ka­ču­ći pre­ko zi­da, na us­kom di­je­lu na ko­jem ni­je bi­lo bo­dlji­ka­ve ži­ce. Na tom di­je­lu na zid su se po­pe­li i Zi­jo i B., oda­kle se mo­glo ja­sno shva­ti­ti da zid po­tpu­no ne­pri­ro­dno, po sre­di­ni uli­ce, di­je­li je­dan pa­les­tin­ski kvart. Pre­ko zi­da se upra­vo peo mla­đi čo­vjek, Mus­ta­fa, sa ko­jim ću i ja ka­sni­je na zi­du sni­mi­ti raz­go­vor. Sa B. je raz­go­va­rao na en­gles­kom pe­tna­es­tak mi­nu­ta, da bih on­da ja pi­tao da li bi pris­tao da sni­mim od­go­vo­re na ne­ko­li­ko mo­jih pi­ta­nja.

Go­vo­rio je na te­čnom en­gles­kom je­zi­ku: “Ja sam gra­đe­vin­ski ra­dnik. Pi­ta­te me za rje­še­nje na­še si­tu­aci­je. Ov­dje ne­ma rje­še­nja. Ja sam Pa­les­ti­nac, ali ne mrzim Je­vre­je. Mi smo spre­mni na po­tpi­si­va­nje spo­ra­zu­ma ko­jim bi dvi­je drža­ve, Izra­el i Pa­les­ti­na, mo­gle u mi­ru pos­to­ja­ti. Ali, Je­vre­ji to ne pri­hva­ta­ju, odbi­ja­ju pre­ki­nu­ti oku­pa­ci­ju na­še ze­mlje ko­ju su za­uze­li 1967. go­di­ne. Vi­di­te, pres­ka­ka­nje ovog zi­da je sva­ko­dne­vni moj ži­vot i ži­vot i mo­jih ro­di­te­lja i mo­je dje­ce. Sha­ron go­vo­ri i o ovom zi­du kao zi­du ko­ji je po­di­gnut iz si­gur­no­snih ra­zlo­ga. Da je ta­ko, ne bi­smo ga pres­ka­ka­li na­oči­gled eno onih go­re po­li­ca­ja­ca. Ja ću vam re­ći za­što di­žu zi­do­ve: sa­mo da bi nas do­da­tno po­ni­ža­va­li. Oni mi­sle da ova­ko mo­gu za­uvi­jek. I za­to ja po­drža­vam Ha­mas.”

Pi­tam ga ka­ko on gle­da na to da pri­pa­dni­ci Ha­ma­sa u svo­jim sa­mo­ubi­la­čkim akci­ja­ma ubi­ja­ju ci­vi­le, dje­cu. “A na­ša dje­ca? U svi­je­tu je vi­jest sa­mo ka­da stra­da­ju je­vrej­ska dje­ca. Šta je sa na­šom? Ara­fat je po­ku­šao sve, ali im ni on ne od­go­va­ra. Za­to sam ja za Ha­mas.”

KA­KVU DRŽA­VU HO­ĆE JE­VRE­JI

Za pu­no ra­zu­mi­je­va­nje izra­el­skog pro­ble­ma po­tre­bno je vra­ti­ti se na sa­me po­čet­ke je­vrej­skog ci­onis­ti­čkog po­kre­ta. Ci­onis­ti ko­ji su for­mi­ra­li Izra­el ima­li su na umu tri ci­lja ko­ja že­le pos­ti­ći: je­vrej­sku drža­vu, de­mo­krat­sku drža­vu i drža­vu ko­ja će bi­ti lo­ci­ra­na na te­ri­to­ri­ji ko­ju Je­vre­ji zo­vu svo­jom sve­tom ze­mljom, a ko­ja obu­hva­ta kom­ple­tnu Pa­les­ti­nu od Me­di­te­ra­na do ri­je­ke Jor­dan, pa čak i ne­ke oblas­ti iza nje, ko­je su u sas­ta­vu jor­dan­ske drža­ve. Ka­da su Uje­di­nje­ne na­ci­je 1947. go­di­ne po­nu­di­le Je­vre­ji­ma po­lo­vi­nu pa­les­tin­ske ze­mlje za nji­ho­vu drža­vu, ci­onis­ti­čki li­de­ri su se na­šli pred nu­žnoš­ću da­va­nja od­go­vo­ra na fun­da­men­tal­no pi­ta­nje: ka­kvu drža­vu ho­će? Da­vid Ben-Gu­ri­on, ta­daš­nji li­der ci­onis­ti­čkog po­kre­ta u Pa­les­ti­ni, u his­to­rij­skom obra­ća­nju na­ci­ji je re­kao: “U ovom svi­je­tu mi mo­že­mo os­tva­ri­ti dva od tri na­ša ci­lja. Po­nu­đe­na nam je šan­sa za je­vrej­sku drža­vu i de­mo­krat­sku drža­vu, ali sa­mo na di­je­lu na­še sve­te ze­mlje. Mi mo­že­mo po­ku­ša­ti drža­ti ci­je­lu sve­tu ze­mlju, ali ako to uči­ni­mo, mi mo­že­mo iz­gu­bi­ti sve. Ako že­li­mo kom­pro­mis u os­tva­re­nju na­ših ci­lje­va, ne­ka on bu­de na za­drža­va­nju ci­je­le ze­mlje Izra­ela. Na­se­li­mo se sa­da na po­lo­vi­ni i sa­njaj­mo o os­tat­ku ka­sni­je…”

U pe­ri­odu od 1948. do 1967. ci­oni­zam je ži­vio i na­pre­do­vao sa os­tva­re­na dva i po ci­lja svog pos­to­ja­nja: Izra­el je pos­tao je­vrej­ska drža­va sa do­mi­nan­tnom je­vrej­skom ve­ći­nom, Za­pad ga je pri­znao kao de­mo­krat­sku drža­vu i obu­hva­tao je dio sve­te ze­mlje – ali ne svu. On­da je do­šao ju­ni 1967. go­di­ne i izra­el­ska po­bje­da u Šes­to­dne­vnom ra­tu, na­kon ko­je je Izra­el oku­pi­rao Za­pa­dnu oba­lu i Ga­zu, te je uz ka­sni­je na­pre­do­va­nje, ubrzo pod svo­jom kon­tro­lom imao kom­ple­tnu te­ri­to­ri­ju o ko­joj je ma­štao ci­oni­zam. Me­đu­tim, na­kon to­ga su ci­onis­ti po­no­vo mo­ra­li od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje o ka­ra­kte­ru stvo­re­ne drža­ve, ko­ja ni­ka­ko ne mo­že is­to­vre­me­no os­tva­ri­ti tri pos­tav­lje­na ci­lja: drža­va Je­vre­ja ko­ja obu­hva­ta či­ta­vu te­ri­to­ri­ju Izra­ela ali ni­je de­mo­krat­ska, već drža­va apar­the­ida za ne­je­vre­je ko­ji u njoj ži­ve; de­mo­krat­ska drža­va, na či­ta­voj te­ri­to­ri­ji Izra­ela, ali ne i ve­ćin­ski je­vrej­ska, s ob­zi­rom na po­pu­la­ci­ju Pa­les­ti­na­ca ko­ji u njoj ži­ve; ili je­vrej­ska drža­va i de­mo­krat­ska drža­va, ali ne na že­lje­noj či­ta­voj te­ri­to­ri­ji sve­te ze­mlje.

No, ni­je­dna izra­el­ska vla­da na­kon ra­ta iz 1967. go­di­ne ni­je pri­hva­ti­la Ben-Gu­ri­onov pri­je­dlog kom­pro­mi­sa. Sve one is­tra­ja­va­ju na os­tva­ri­va­nju sva tri ci­lja o ko­ji­ma je go­vo­rio Ben-Gu­ri­on. Tre­ći, naj­spor­ni­ji – drža­nje pod oku­pa­ci­jom svih pa­les­tin­skih te­ri­to­ri­ja osvo­je­nih ra­tom – os­tva­ru­je se ne­ljud­skim, bru­tal­nim ugnje­ta­va­njem mi­li­ona Pa­les­ti­na­ca i po­ti­ra­njem nji­ho­vih osno­vnih ljud­skih pra­va, po­put pra­va na slo­bo­du kre­ta­nja. Re­žim apar­the­ida ko­ji Izra­el de­ce­ni­ja­ma pro­vo­di nad Pa­les­tin­ci­ma mo­guć je za­hva­lju­ju­ći ap­so­lu­tnoj voj­noj do­mi­na­ci­ji u re­gi­onu, s je­dne, i kon­stan­tnoj ame­ri­čkoj eko­nom­skoj i di­plo­mat­skoj po­dršci, s dru­ge stra­ne. Ka­da su Sje­di­nje­ne Drža­ve ne­da­vno u Vi­je­ću si­gur­nos­ti spri­je­či­le do­no­še­nje re­zo­lu­ci­je ko­jom bi se osu­di­li ne­da­vni izra­el­ski vaz­du­šni na­pa­di na Si­ri­ju, bio je to 68. put da Ame­ri­ka, na­su­prot či­ta­vom svi­je­tu, ko­ris­ti ve­to u osu­di pos­tu­pa­ka izra­el­ske vla­de. An­tii­slam­ska his­te­ri­ja ko­ja na­kon te­ro­ris­ti­čkih na­pa­da od 11. sep­tem­bra 2001. go­di­ne vla­da u po­je­di­nim mo­ćnim kru­go­vi­ma u Ame­ri­ci, izu­ze­tno od­go­va­ra izra­el­skoj vla­di.

Dok sam bo­ra­vio u Je­ru­sa­le­mu, svi izra­el­ski me­di­ji su žes­to­ko osu­di­li ocje­ne ko­je je u svom go­vo­ru na kon­fe­ren­ci­ji Islam­skih ze­ma­lja o Je­vre­ji­ma izre­kao sa­da već biv­ši ma­le­zij­ski pre­mi­jer Ma­hat­hir. No, ni­ka­kvih ko­men­ta­ra ni­je bi­lo na ši­ro­ko pre­no­še­nu izja­vu Wil­li­ama Boyki­na, pod­se­kre­ta­ra za oba­vje­štaj­ne po­slo­ve u ame­ri­čkom Mi­nis­tar­stvu od­bra­ne, ko­ji je ja­vno re­kao da je “rat pro­tiv te­ro­ri­zma rat ju­deo-kršćan­ske ci­vi­li­za­ci­je pro­tiv sa­ta­ne”. Je­dna od gla­vnih za­blu­da ko­je pos­to­je o vo­de­ćim izra­el­skim po­li­ti­čkim stran­ka­ma jes­te da se de­sni­čar­ski Li­kud i lje­vi­čar­ski la­bu­ris­ti te­me­ljno ra­zli­ku­ju ka­da je u pi­ta­nju odnos pre­ma oku­pi­ra­nim pa­les­tin­skim te­ri­to­ri­ja­ma. Ono što je ta­čno jes­te da se li­ku­dov­ci i la­bu­ris­ti ra­zli­ku­ju u re­to­ri­ci: u su­šti­ni, i je­dni i dru­gi ra­de is­to, pri če­mu prvi to ne kri­ju, a dru­gi­ma sa usa­na te­če “med i mli­je­ko”. Uos­ta­lom, tre­nu­tno naj­ve­ći pro­blem za pos­ti­za­nje mi­ro­vnog rje­še­nja – oti­ma­nje pa­les­tin­ske ze­mlje na oku­pi­ra­nim te­ri­to­ri­ja­ma i iz­gra­dnja je­vrej­skih do­se­lje­ni­čkih na­se­lja – ni­je izum Li­ku­da, već vla­de Shi­mo­na Pe­re­sa; dok je svo­je­vre­me­no ja­vno za­go­va­rao pos­ti­za­nje mi­ro­vnog spo­ra­zu­ma sa Ara­fa­tom, Ehud Ba­rak će u his­to­ri­ju ući kao pre­mi­jer za či­jeg je man­da­ta po­di­gnut naj­ve­ći broj no­vih do­se­lje­ni­čkih na­se­lja.