Marš bom­ba­ša sa­mo­ubi­ca

Na­pi­sao i sni­mio: Se­nad Pe­ća­nin

Po do­las­ku u Ga­zu, ko­le­ga Zi­jo Ga­fić i ja sa­zna­je­mo da će u Ra­fa­hu, gra­du ko­ji je naj­ja­če upo­ri­šte Ha­ma­sa, odmah iza po­dne­va bi­ti sa­hra­njen imam gla­vne dža­mi­je, ko­jeg je izra­el­ska voj­ska ubi­la pret­ho­dnog da­na. U ta­ksi­ju smo i naš vo­zač ju­ri praš­nja­vim ma­ka­dam­skim pu­tem pre­ma mjes­tu dže­na­ze.

Ima de­se­te­ro dje­ce i, kao i ve­ći­na ože­nje­nih Pa­les­ti­na­ca u Ga­zi, sta­ri mer­ce­des sa tri re­da sje­di­šta. Ima­mo sre­će, jer je otvo­ren izra­el­ski check-po­int na pu­tu pre­ma Ra­fa­hu, ko­ji Ga­zu di­je­li na­po­la. Za­hva­lju­ju­ći vra­to­lo­mnoj vož­nji, sti­že­mo ta­čno u vri­je­me ka­da se u cen­tral­noj dža­mi­ji kla­nja po­dne­vni na­maz, na­kon ko­jeg dže­na­za kre­će do gro­blja uda­lje­nog ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra.

Oči dje­ča­ka

Zi­jo ula­zi u dža­mi­ju ne bi li ulo­vio ne­ki do­bar sni­mak. I ja kre­ćem za njim, ali na ulas­ku odus­ta­jem: uči­ni­lo mi se vrlo mo­gu­ćim da u hi­lja­da­ma izu­tih ci­pe­la ne bih mo­gao pro­na­ći mo­je, a ide­ja da bos ho­dam po Ga­zi ni­je mi se baš do­pa­la. Vra­ćam se na cen­tral­no ras­kršće is­pred dža­mi­je, upra­vo u tre­nut­ku kad pris­ti­že de­se­tak mo­ma­ka odje­ve­nih u bi­je­lo, sa mas­ka­ma pre­ko li­ca, iza ko­jih izvi­ru­ju sa­mo crne oči. Opa­sa­ni su ek­splo­zi­vom i ka­sni­je sa­zna­jem da sam u pri­li­ci da pri­sus­tvu­jem po prvi put upri­li­če­noj ja­vnoj pro­mo­ci­ji naj­ja­čeg Ha­ma­so­vog oru­žja – lju­di sa­mo­ubi­ca.

Sto­jim ta­čno is­pred njih, di­je­li nas ma­nje od po­la me­tra, i oni gor­do po­zi­ra­ju mom fo­to­apa­ra­tu. Po­ku­ša­vam da pro­ni­knem iza mas­ki, ne bih li ne­što sa­znao sa li­ca lju­di ko­ji se pri­pre­ma­ju, ma­šta­ju i Bo­ga mo­le da se na­đu u pri­li­ci da akti­vi­ra­ju ek­splo­ziv oko svog stru­ka ko­ji će u ko­ma­de ra­zni­je­ti i njih i što vi­še Je­vre­ja oko njih. Po­gle­dom fi­ksi­ram je­dan par oči­ju iza mas­ke: kla­dio bih se da se ra­di o dje­ča­ku. Gle­da i on me­ne, is­to­vre­me­no slu­ša­ju­ći upu­te mla­di­ća ko­ji im na­mje­šta sti­snu­te pe­sni­ce u ni­vo stru­ka.

Upo­re­do sa za­vršet­kom mo­li­tve i izlas­kom lju­di iz dža­mi­je, na ras­kršće, na ko­je je već pris­ti­glo pre­ko pet hi­lja­da lju­di, sti­žu ka­mi­oni sa ozvu­če­njem. Sa njih ne­ko­li­ko odje­ku­ju go­vo­ri fa­na­ti­čnih go­vor­ni­ka, od ko­jih ne­ki i ni­su mas­ki­ra­ni. Arap­ski ne znam, ali po rea­kci­ja­ma ma­se vi­dim da bi za­pa­li­li i mo­kru tra­vu.

Iz nji­ho­vog ur­la­nja u mi­kro­fon, to­kom ko­jeg kao da ne di­šu, la­ko je osje­ti­ti mje­ša­vi­nu oča­ja, srdžbe i pri­je­tnji. Ma­sa ih slu­ša sa us­hi­će­njem i pra­ti čes­tim uzvi­ci­ma “Al­la­hu ekber!”, što go­vor­ni­ci­ma do­bro do­đe da uda­hnu ma­lo zra­ka.

Na­kon ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka iz dža­mi­je sti­že i ti­je­lo ima­ma, ubi­je­nog uz obra­zlo­že­nje da je pri­pa­dnik Ha­ma­sa. Ti­je­lo je na ru­ka­ma vi­so­ko po­di­gnu­tim iznad gla­ve. Svi pri­su­tni se stiš­ću u obruč oko mrtva­ca, po­ku­ša­va­ju­ći da bar za tre­nu­tak i oni pri­drže ti­je­lo. Nas­ta­je pra­vi stam­pe­do u ko­jem mi se či­ni da ti­je­lo ima­ma mo­ra za­vrši­ti na ze­mlji. Ipak, to se ne do­ga­đa i krat­ki ra­fa­li iz ne­ko­li­ko ka­laš­nji­ko­va ozna­ča­va­ju po­la­zak po­vor­ke ko­ja će še­hi­da pre­ni­je­ti na ru­ka­ma do ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog gro­blja.

Naš vo­zač zna lo­ka­ci­ju i mi, dru­gim prav­cem, autom sti­že­mo pri­je po­vor­ke. Za­uzi­mam do­bro mjes­to za sni­ma­nje, na zi­di­ću bli­zu me­za­ra. Vi­dim po­vor­ku, ko­ja je u me­đu­vre­me­nu na­ra­sla na ne­kih se­dam-osam hi­lja­da lju­di, ka­ko se brzo, u le­lu­ja­vom stam­pe­du pri­bli­ža­va gro­blju. Ne­ko­li­ko žus­trih mo­ma­ka u ci­vi­lu, izner­vi­ra­nih ma­som lju­di ko­ja že­li do­ći do sa­mog me­za­ra, gru­bo gu­ra sve oko se­be, čis­te­ći pro­laz za ima­mo­ve naj­bli­že žen­ske sro­dni­ke, či­je me pri­sus­tvo na me­zar­ju izne­na­di­lo, s ob­zi­rom na islam­sku tra­di­ci­ju u Bo­sni.

Ka­mi­oni sa ozvu­če­njem pra­te dže­na­zu, i za­pje­nu­ša­ni, oči­to is­ku­sni go­vor­ni­ci svoj po­sao ne pre­ki­da­ju ni dok se ti­je­lo spu­šta u me­zar. U me­đu­vre­me­nu je pris­ti­gla i je­di­ni­ca od ne­ko­li­ko lju­di, neu­vje­žba­na i os­ku­dno opre­mlje­na, ko­ja pred­stav­lja ne­što kao po­ča­sni vod. Vo­đa je­di­ni­ce da­je znak za pri­pre­mu ispa­lji­va­nja po­ča­snih plo­tu­na i ubrzo na­kon na­re­dbe odje­ku­je po ne­ko­li­ko hi­ta­ca iz sva­kog ka­laš­nji­ko­va, či­jim no­si­oci­ma ni­je po­šlo za ru­kom da opa­le u is­tom tre­nut­ku. Ko­man­dir na­re­đu­je odla­zak po­ča­snog vo­da, is­to­vre­me­no uzi­ma­ju­ći ka­laš­nji­kov da sa ne­ko­li­ko me­ta­ka u vaz­duh i on ovje­ri ce­re­mo­ni­ju. To je znak da i de­se­tak lju­di iz ma­se iz svo­jih pi­što­lja uči­ni is­to.

Naj­go­re od naj­go­reg

Uz Is­to­čni Je­ru­sa­lem i Za­pa­dnu oba­lu, Ga­za či­ni te­ri­to­ri­ju pa­les­tin­ske drža­ve, ko­ju je Izra­el oku­pi­rao na­kon Šes­to­dne­vnog ra­ta da­le­ke 1967. go­di­ne. Na tih 360 kva­dra­tnih ki­lo­me­ta­ra ko­je je Izra­el okru­žio ži­com, zi­do­vi­ma i voj­nim bun­ke­ri­ma, ži­vi oko mi­li­on i če­ti­ri sto­ti­ne hi­lja­da sta­no­vni­ka, od če­ga je pre­ko 900.000 mla­đe od 18 go­di­na.

U Ga­zi se da­nas ra­đa tre­ća ge­ne­ra­ci­ja Pa­les­ti­na­ca iz­bje­gli­ca, od ko­jih je ve­ći­na pro­tje­ra­na iz svo­jih do­mo­va u Izra­elu. Una­toč re­zo­lu­ci­ja­ma Vi­je­ća si­gur­nos­ti Uje­di­nje­nih na­ci­ja, izra­el­ska vla­da im već sko­ro pe­de­set go­di­na ne do­zvo­lja­va po­vra­tak. Mno­gi od njih još uvi­jek ču­va­ju klju­če­ve svo­jih ku­ća u ko­ji­ma da­nas ži­ve Je­vre­ji do­se­lje­ni iz pre­ko 80 ze­ma­lja svi­je­ta. O ne­gi­ra­nju pra­va na po­vra­tak Pa­les­ti­na­ca u svo­je do­mo­ve pos­ti­gnut je pu­ni kon­sen­zus svih je­vrej­skih po­li­ti­čkih stra­na­ka: objaš­nja­va se stra­hom od gu­bit­ka je­vrej­skog ka­ra­kte­ra Izra­ela usljed de­mo­graf­skih pro­mje­na ko­je bi ubrzo od Pa­les­ti­na­ca stvo­ri­le naj­broj­ni­ji na­rod u Izra­elu.

Sta­no­vniš­tvo se ba­vi ugla­vnom po­ljo­pri­vre­dom i za­nat­stvom. Ma­nji broj sta­no­vni­ka oku­pi­ra­ne Ga­ze ko­ji ima ma­le čam­ce i skro­mnu opre­mu, ba­vi se i ri­bo­lo­vom. No, izra­el­ske vlas­ti su i u pri­obal­nom po­ja­su uve­le res­tri­kci­je, ta­ko da je pa­les­tin­skim čam­ci­ma do­zvo­lje­na “plo­vi­dba” i ri­bo­lov sa­da već sa­mo u po­ja­su od je­dan ki­lo­me­tar od oba­le. Po­slje­dnjih go­di­na izra­el­ske to­pov­nja­če su ubi­le ne­ko­li­ko ri­ba­ra ko­ji su se usu­di­li is­plo­vi­ti u po­tra­zi za ri­bom ko­ji me­tar da­lje van do­zvo­lje­nog po­ja­sa.

UTI­CAJ HA­MA­SA “Sa­mo za­hva­lju­ju­ći auto­ri­te­tu pred­sje­dni­ka Ara­fa­ta, či­ji su ne­ki od naj­bli­žih sa­vje­tni­ka kršća­ni, po­dje­la na re­li­gij­skoj osno­vi ko­ju so­bom no­si Ha­mas još ne is­pli­va­va na po­vrši­nu. Mi­slim da će ovo bi­ti ve­li­ki pro­blem na­kon odlas­ka Ara­fa­ta, jer sa ova­kvim odno­som Izra­ela pre­ma na­ma, ne vi­dim ko bi me­đu Pa­les­tin­ci­ma mo­gao ima­ti ve­ći uti­caj”

Od svih pa­les­tin­skih te­ri­to­ri­ja naj­te­že se ži­vi upra­vo u Ga­zi. Sto­pa ne­za­po­sle­nos­ti pre­la­zi 50 pro­ce­na­ta, a i oni ko­ji ima­ju ne­ka­kav po­sao sa te­škom mu­kom pre­hra­nju­ju svo­je mno­go­čla­ne po­ro­di­ce. U tro­šnim ku­ća­ma, u je­dnoj so­bi na ze­mlja­nom po­du čes­to spa­va i po pe­tna­es­tak čla­no­va obi­te­lji. Ipak, obra­zo­va­nje i zdrav­stve­na za­šti­ta su da­le­ko iznad ni­voa uslo­va u ko­ji­ma se ži­vi u Ga­zi. Po­red bes­pla­tnih ško­la i bol­ni­ca, ko­je fi­nan­si­ra Pa­les­tin­ska sa­mou­pra­va, pos­to­je i pri­va­tne, u ko­je idu imu­ćni­ji gra­đa­ni Ga­ze. Dio njih do­la­zi iz broj­nih fa­mi­li­ja či­ji ko­ri­je­ni po­ti­ču odav­de, ko­ji su ze­mljo­po­sje­dni­ci i plan­ta­že vo­ća u svom vla­sniš­tvu ren­ti­ra­ju; me­đu bo­ga­ti­jim ima i onih sa  po­ro­di­čnim ve­za­ma u arap­skim ze­mlja­ma, za­pa­dnoj Evro­pi i Ame­ri­ci.

Tu je i krug ja­ko bo­ga­tih kri­mi­na­la­ca i šver­ce­ra, ko­ji i u Ga­zi pro­na­la­ze izvo­re odli­čne za­ra­de. Ta­ko je mo­gu­će na­ći i sjaj­ne ho­te­le na oba­li mo­ra, či­jih se ar­hi­te­kton­skih rje­še­nja, kom­fo­ra i uslu­ge ne bi pos­ti­dje­le ni naj­po­zna­ti­je svjet­ske tu­ris­ti­čke des­ti­na­ci­je. No, i ci­je­ne u nji­ma od­go­va­ra­ju ka­te­go­ri­ji.

Me­đu­tim, pra­va sli­ka Ga­ze ni­su ti ho­te­li, već iz­bje­gli­čka na­se­lja u Ra­fa­hu: či­ta­vi ni­zo­vi vi­še­ka­tni­ca ko­je su ne­ka­da na­pra­vi­li stra­ni do­na­to­ri, a da­nas pred­stav­lja­ju tek os­tat­ke, ru­ine zgra­da ko­je su bi­le me­ta ra­zor­nih izra­el­skih ten­ko­va, avi­ona F-16 i naj­sa­vre­me­ni­jih ame­ri­čkih he­li­kop­te­ra Apac­ha. Sto­ti­ne dje­ce se sva­ko­dne­vno igra­ju u pra­ši­ni izme­đu ru­še­vi­na, dok nji­ho­vi oče­vi sa­ti­ma ne­za­in­te­re­si­ra­no sje­de is­pred ma­lih gra­na­pa u ko­ji­ma se mo­gu ku­pi­ti ma­ka­ro­ni, so­ko­vi, ori­gi­nal­na Co­ca-Co­la (“pro­du­ced in fac­tory in Ga­za”!) i pis­ta­ci­je.

Sre­di­šte Ga­ze je grad Ga­za, ko­ji je i uni­ver­zi­tet­ski cen­tar. Na uni­ver­zi­te­tu pre­da­ju i stra­ni pro­fe­so­ri, a na po­je­di­nim fa­kul­te­ti­ma nas­ta­va se u po­tpu­nos­ti izvo­di na en­gles­kom je­zi­ku. U Ga­zi je i ne­ko­li­ko zgra­da in­sti­tu­ci­ja pa­les­tin­ske drža­ve, me­đu ko­ji­ma i vaz­du­šnim na­pa­di­ma po­tpu­no ra­zo­re­ni ured pred­sje­dni­ka Ara­fa­ta.

Pi­ja­ca je sre­di­šte trgo­vi­ne, na ko­ju se ro­ba do­vo­zi konj­skim i za­pre­ga­ma sa ma­gar­ci­ma. Na njoj je sva­ko­dne­vno ve­li­ka po­nu­da ri­be, me­sa, vo­ća, po­vrća, odje­vnih i pre­dme­ta za po­kuć­stvo. Ita­li­ja­ni su iz­gra­di­li i ve­li­ki, mo­der­no ure­đe­ni tržni cen­tar, sa po­nu­dom i ci­je­na­ma ko­je umno­go­me na­di­la­ze ku­po­vne mo­gu­ćnos­ti naj­ve­ćeg di­je­la sta­no­vniš­tva.

Ga­za je okru­že­na Izra­elom, Egip­tom i Sre­do­ze­mnim mo­rem. No, ovo va­ži sa­mo na geo­graf­skim kar­ta­ma: u stvar­nos­ti Ga­za je je­dan ve­li­ki lo­gor u po­tpu­nos­ti okru­žen bo­dlji­ka­vom ži­com, zi­do­vi­ma i izra­el­skom voj­skom na ko­pnu i mo­ru. Na gra­ni­ci izme­đu Ga­ze i Egip­ta na­la­ze se osma­tra­čni­ce, bun­ke­ri i ut­vrđe­nja izra­el­ske voj­ske, ta­ko da ne pos­to­ji ni­ti je­dan mi­li­me­tar fa­kti­čkog do­di­ra Ga­ze i Egip­ta.

U Ra­fa­hu sam sta­jao na ru­še­vi­na­ma ne­ka­daš­njeg so­li­te­ra u ko­jem su ži­vje­le iz­bje­gli­ce a ko­ji je izra­el­ska avi­ja­ci­ja ne­ko­li­ko se­dmi­ca ra­ni­je sra­vni­la sa ze­mljom. So­li­ter je uda­ljen par sto­ti­na me­ta­ra zra­čne li­ni­je od Egip­ta, či­ji su gra­ni­ča­ri i bez dvo­gle­da mo­gli po­sma­tra­ti nje­go­vo ru­še­nje. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, na te­le­vi­zi­ji sam gle­dao ka­ko bul­do­že­ri u Ra­fa­hu, u is­tom na­se­lju u ko­jem sam bio, sis­te­ma­ti­čno ru­še iz­bje­gli­čku vi­še­ka­tni­cu. U pra­tnji bul­do­že­ra u akci­ju oba­ve­zno idu i do­bro opre­mlje­ni ten­ko­vi i oklo­pni tran­spor­te­ri sa izra­el­skim voj­ni­ci­ma. No, u Je­ru­sa­le­mu či­tam da bul­do­že­ri­ma us­ko­ro ne­će bi­ti ne­op­ho­dna pra­tnja ten­ko­va i oklo­pnih tran­spor­te­ra, po­što izra­el­ska voj­ska upra­vo do­vrša­va pro­to­tip bul­do­že­ra na da­ljin­sko uprav­lja­nje, bez po­sa­de.

Sa­ti če­ka­nja

Na po­vrat­ku iz Ra­fa­ha u Ga­zu pri­nu­đe­ni smo za­us­ta­vi­ti se na kon­trol­nom pun­ktu izra­el­ske voj­ske ko­ji je tog ju­tra, u na­šem do­las­ku, bio otvo­ren. Naš ta­ksi je dru­gi auto u ko­lo­ni vo­zi­la ko­ja se ubrzo stvo­ri­la. Na pe­de­se­tak me­ta­ra is­pred nas, sa obje stra­ne ces­te, oku­plje­ni su bun­ke­ri izra­el­ske voj­ske, ogra­đe­ni be­ton­skim pre­pre­ka­ma i bo­dlji­ka­vom ži­com. Iza nas je am­bu­lan­tno vo­zi­lo hi­tne po­mo­ći sa upa­lje­nom ro­ta­ci­jom.

Na­kon pe­tna­es­tak mi­nu­ta če­ka­nja vo­zač hi­tne po­mo­ći izla­zi iz vo­zi­la i sa ru­ka­ma di­gnu­tim uvis pri­la­zi na dva­de­se­tak me­ta­ra od bun­ke­ra. Obra­ća se voj­ni­ci­ma, ta­čni­je bun­ke­ru, jer se sa­mo kroz otvor za pu­šku mo­že na­zri­je­ti ljud­ska gla­va. Ta­ksis­ta nam pre­vo­di da vo­zač am­bu­lan­tnih ko­la na he­brej­skom mo­li da ga pro­pus­te, jer ima bo­le­sni­ka ko­ji hi­tno mo­ra bi­ti pre­ba­čen u bol­ni­cu u Ga­zi.

Na­kon nje­go­vog do­zi­va­nja voj­ni­ka, iz prav­ca bun­ke­ra sti­že prvo pi­sak, a on­da i glas, ko­ji mi već no­ći­ma pred­stav­lja pra­vu mo­ru: me­ta­li­zi­ran, oči­to pro­vu­čen kroz ne­ka­kvo spe­ci­jal­no ozvu­če­nje, glas ko­ji iza­zi­va je­zu i bu­di osje­ćaj da se u svoj svo­joj ljud­skoj ni­šta­vnos­ti us­tva­ri obra­ća­te bi­ći­ma sa dru­ge pla­ne­te. Vo­zač se po­ku­nje­no vra­ća u vo­zi­lo hi­tne po­mo­ći, a mi pro­kli­nje­mo slu­čaj­nost što ni­smo na check-po­int sti­gli sa­mo mi­nu­tu ra­ni­je, ka­ko bi­smo pro­šli pri­je nje­go­vog za­tva­ra­nja.

Na­kon ot­pri­li­ke sat i po če­ka­nja, Zi­jo izla­zi iz auta, sa ru­ka­ma di­gnu­tim uvis, u je­dnoj drže­ći no­vi­nar­sku akre­di­ta­ci­ju press-ure­da izra­el­ske vla­de, i objaš­nja­va da smo stra­ni no­vi­na­ri i mo­li za pro­la­zak. Me­tal­ni glas iz raz­gla­sa mu od­go­va­ra da se vra­ti u auto i da će vi­dje­ti šta mo­že ura­di­ti za nas. Na­kon još je­dnog sa­ta Zi­jo izla­zi i po­no­vo kre­će ka bun­ke­ri­ma, a pri­dru­žu­jem mu se i ja sa ru­ka­ma di­gnu­tim uvis. Po­la­ko ho­da­mo i pi­ta­mo mo­že­mo li im pri­ći da im obja­sni­mo na­šu mol­bu. Pi­sak i me­tal­ni glas nas stro­go za­us­tav­lja­ju i vra­ća­ju u auto. Naš vo­zač nam objaš­nja­va da mo­ra­mo slu­ša­ti ko­man­de, jer u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma voj­ni­ci zna­ju i pu­ca­ti.

Na­kon što se sa obje stra­ne ces­te stvo­ri­la ko­lo­na od ko zna ko­li­ko sto­ti­na vo­zi­la, ja po­no­vo izla­zim iz auta i naj­lju­ba­zni­je se de­rem, da bi me bun­ker čuo, mo­le­ći da nas pro­pus­te, da smo akre­di­ti­ra­ni no­vi­na­ri, bla, bla… Me­tal u for­mi gla­sa iz raz­gla­sa, ko­ji je mo­du­li­ran ta­čno ta­ko da re­že mo­zak, po­no­vo mi na­re­đu­je da se vra­tim u auto. Je­bem mu sve po spis­ku, se­bi u bra­du, i iz­vrša­vam ko­man­du. Pro­la­zi već i pe­ti sat u ko­lo­ni, po­la­ko pa­da mrak, glad nas po­či­nje pod­sje­ća­ti da či­ta­vog da­na ni­šta ni­smo je­li, a i že­dni smo.

ŽI­VE BOM­BE Sto­jim ta­čno is­pred njih, di­je­li nas ma­nje od po­la me­tra, i oni gor­do po­zi­ra­ju mom fo­to­apa­ra­tu. Po­ku­ša­vam da pro­ni­knem iza mas­ki, ne bih li ne­što sa­znao sa li­ca lju­di ko­ji se pri­pre­ma­ju, ma­šta­ju i Bo­ga mo­le da se na­đu u pri­li­ci da akti­vi­ra­ju ek­splo­ziv oko svog stru­ka ko­ji će u ko­ma­de ra­zni­je­ti i njih i što vi­še Je­vre­ja

Ka­da je mrak već bio po­tpun, odne­kud do­la­zi blin­di­ra­ni džip izra­el­ske voj­ske i par­ki­ra se na sre­di­ni ces­te, izme­đu bun­ke­ra. Pre­ma na­ma okre­će naj­ja­či re­fle­ktor ko­ji sam u ži­vo­tu vi­dio, to­li­ko jak da ne­ma šan­si da se mo­že gle­da­ti u nje­go­vom prav­cu. Mi­nu­ti spo­ro pro­la­ze, sto­ji­mo na mjes­tu već du­že od šest sa­ti. U je­dnom tre­nut­ku pu­knuo mi je film, izla­zim iz auta, di­žem ru­ke uvis i kre­ćem pre­ma bun­ke­ri­ma. Me­tal ka­že “Stop”! Ja po­la­ko nas­tav­ljam, de­ru­ći se da sam stra­ni no­vi­nar, akre­di­ti­ran u izra­el­skoj vla­di, da mi je re­če­no da je akre­di­ta­ci­ja i do­zvo­la za kre­ta­nje…

U tom tre­nut­ku ti­ši­nu re­že pi­sak, a za­tim me­tal: “Step back or I will hurt you!” Odmah na­kon to­ga iz prav­ca re­fle­kto­ra ču­jem re­pe­ti­ra­nje pu­ške. Sta­jem, stiš­ćem zu­be, a bi­jes mi tje­ra su­ze na oči. Osje­ćam se po­ni­že­no kao ni­kad u ži­vo­tu. Od tog tre­nut­ka mi pos­ta­je sa­vrše­no ja­sno za­što po­drška Ha­ma­su me­đu sta­no­vni­ci­ma Ga­ze sva­ko­dne­vno ras­te.

Sa­mo Ara­fa­tov auto­ri­tet me­đu Pa­les­tin­ci­ma još ko­li­ko-to­li­ko mo­že obuz­da­va­ti Ha­mas. Je­vre­ji ni­su svje­sni šta ih če­ka po­sli­je Ara­fa­ta. Ne shva­ta­ju da će ža­li­ti za njim, da će ga od “bla­ta pra­vi­ti”. Ili su mo­žda upra­vo svje­sni to­ga i mi­sle da ima­ju rje­še­nje?

Na­kon du­že od se­dam sa­ti če­ka­nja, izra­el­skim voj­ni­ci­ma je bi­lo dos­ta po­ni­ža­va­nja sta­no­vni­ka Ga­ze za taj dan. Ima­li smo sre­će: ka­žu nam da pro­laz zna­ju za­tvo­ri­ti bez ika­kvog objaš­nje­nja i po se­dam da­na, os­tav­lja­ju­ći hi­lja­de uče­ni­ka, dje­ce, ra­dni­ka i sta­ra­ca da če­ka­ju na kon­trol­noj ta­čki, iako se nji­ho­vi do­mo­vi na­la­ze sve­ga ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra na dru­goj stra­ni.

Po­zna­ta ta­kti­ka ra­to­va­nja

U Ga­zi sam na­re­dnog da­na pro­veo ne­ko­li­ko sa­ti sa Gha­dom Ara­fat, pri­ja­te­lji­com mo­je ses­tre. Za­je­dno su ma­gis­tri­ra­le me­đu­na­ro­dne odno­se u Šved­skoj, na uni­ver­zi­te­tu u Up­psa­li. Njen otac je blis­ki ro­đak pa­les­tin­skog li­de­ra i je­dan od čel­ni­ka PLO-a u Ga­zi. Sa­mos­vje­sna je, ve­oma obra­zo­va­na i ko­mu­ni­ka­ti­vna. Znam da je ima­la mo­gu­ćnos­ti da os­ta­ne da ži­vi na Za­pa­du, i zbog to­ga, po­put svih glu­pih stra­nih no­vi­na­ra ko­ji su me­ni pos­tav­lja­li is­to pi­ta­nje to­kom sa­ra­jev­ske op­sa­de, pi­tam je za­što se vra­ti­la u Pa­les­ti­nu. Kad se sje­tim nje­nog od­go­vo­ra, či­ni mi se da mi i sa­da bri­de obra­zi: “Ja sam Pa­les­tin­ka i ovo je mo­ja ze­mlja. Mi smo po­no­sni na nju i, ma šta nam ra­di­li, ni­ka­da je ne­će­mo na­pus­ti­ti.”

Dan na­kon na­šeg odlas­ka iz Ga­ze, izra­el­ski me­di­ji objav­lju­ju da su u ra­ke­tnom na­pa­du Apac­ha na auto­mo­bil u Ra­fa­hu ubi­je­na dvo­ji­ca pri­pa­dni­ka Ha­ma­sa. Zo­ve­mo pri­ja­te­lje u Ga­zi i do­bi­ja­mo in­for­ma­ci­ju ko­ju ni­sam na­šao u izra­el­skim me­di­ji­ma: u dru­gom na­le­tu Apac­ha ispa­lje­ne su ra­ke­te na ma­su lju­di ko­ja se oku­pi­la oko po­go­đe­nog auta, pri če­mu je ubi­je­no još de­se­te­ro lju­di, me­đu ko­ji­ma i ne­ko­li­ko dje­ce, a pre­ko 80 je ra­nje­no. Odne­kud mi je po­zna­ta ta ta­kti­ka “ra­to­va­nja”: ispa­liš je­dnu gra­na­tu, a on­da dru­gu ka­da se lju­di oku­pe oko žrta­va prve. Zi­jo i ja za­klju­ču­je­mo da bi i mi si­gur­no po­žu­ri­li na mjes­to ubis­tva već na­kon prvog na­pa­da da smo bi­li u Ra­fa­hu.

“Idi­la” Ra­mal­la­ha

Ra­mal­lah je uda­ljen sve­ga pe­tna­es­tak mi­nu­ta vož­nje od Je­ru­sa­le­ma i, po­put os­ta­lih pa­les­tin­skih gra­do­va na Za­pa­dnoj oba­li, u nje­ga se la­kše ula­zi, a uslo­vi ži­vo­ta su ne­što bo­lji. U sjaj­no ure­đe­nom ka­fi­ću pi­je­mo vrhun­ski es­pres­so i raz­go­va­ra­mo sa Ghas­sa­nom Za­kta­nom, pa­les­tin­skim pis­cem sre­dnje ge­ne­ra­ci­je. Pi­tam ga da mi obja­sni ot­kud to da je me­đu Pa­les­tin­ci­ma u dru­gi plan po­ti­snu­ta po­dje­la na mu­sli­ma­ne i kršća­ne. Od­go­va­ra mi da je to otu­da što ogro­mna ve­ći­na Pa­les­ti­na­ca, bez ob­zi­ra na re­li­gij­sku pri­pa­dnost, de­ce­ni­ja­ma trpi izra­el­ski te­ror, te da je i to je­dan od ra­zlo­ga što je pri­mar­ni iden­ti­tet pa­les­tin­skog na­ro­da etni­čki, a ne re­li­gij­ski.

Na mo­je pi­ta­nje da li ja­ča­nje Ha­ma­sa, s ob­zi­rom na nje­go­vo po­zi­va­nje na islam­ski ka­ra­kter pa­les­tin­skog otpo­ra, pri­je­ti da stvo­ri po­dje­le me­đu Pa­les­tin­ci­ma, Za­ktan od­go­va­ra: “Ha­mas pred­stav­lja ozbi­ljnu pri­je­tnju je­din­stvu pa­les­tin­skog na­ro­da. Sa­mo za­hva­lju­ju­ći auto­ri­te­tu pred­sje­dni­ka Ara­fa­ta, či­ji su ne­ki od naj­bli­žih sa­vje­tni­ka kršća­ni, po­dje­la na re­li­gij­skoj osno­vi ko­ju so­bom no­si Ha­mas još ne is­pli­va­va na po­vrši­nu. Mi­slim da će ovo bi­ti ve­li­ki pro­blem na­kon odlas­ka Ara­fa­ta, jer, sa ova­kvim odno­som Izra­ela pre­ma na­ma, ne vi­dim ko bi me­đu Pa­les­tin­ci­ma mo­gao ima­ti ve­ći uti­caj od Ha­ma­sa.”

Sa Ghas­sa­nom še­ta­mo cen­trom Ra­mal­la­ha. Gla­vnom uli­com do­mi­ni­ra jum­bo pla­kat sa Ara­fa­to­vim li­kom. Na zi­do­vi­ma su izli­je­plje­ni pla­ka­ti sa sli­kom Edwar­da Sa­ida, bri­ljan­tnog in­te­le­ktu­al­ca, pa­les­tin­skog kršća­ni­na. S ob­zi­rom na ra­zor­nu kri­ti­ku ko­ju je Sa­id po­slje­dnjih go­di­na upu­ći­vao na Ara­fa­tov ra­čun, izne­na­đen sam da je na ta­kav na­čin obi­lje­že­na nje­go­va smrt.

Ghas­san mi pri­ča da je sam Ara­fat, odmah na­kon vi­jes­ti o Sa­ido­voj smrti, dao na­log da se odla­zak naj­re­spe­kta­bil­ni­jeg bor­ca za pa­les­tin­ska pra­va obi­lje­ži na dos­to­jan­stven na­čin.

Ra­mal­lah je grad sa mnoš­tvom sa­vre­me­nih trgo­vi­na, res­to­ra­na, in­ter­net klu­bo­va, a po­sje­ću­je­mo i knji­ža­ru ko­ja je bo­lja od svih u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. U ovom gra­du se osje­ća ži­vost Ori­jen­ta, ko­ja os­tav­lja uti­sak da bi se u nor­mal­nim okol­nos­ti­ma či­ta­va Pa­les­ti­na ve­oma brzo pre­po­ro­di­la.

Set­lle­men­ti

ŠTA SU “JE­VREJ­SKA DO­SE­LJE­NI­ČKA NA­SE­LJA”?

U iz­vje­šta­ji­ma o svim po­ku­ša­ji­ma pos­ti­za­nja mi­ro­vnog pla­na izme­đu Izra­ela i Pa­les­ti­ne u po­slje­dnjoj de­ce­ni­ji kao je­dan od ne­za­obi­la­znih ka­me­na spo­ti­ca­nja, uz sta­tus Je­ru­sa­le­ma i pra­vo na po­vra­tak pa­les­tin­skih pro­gna­ni­ka u Izra­el, spo­mi­nju se “set­tle­men­ti” – je­vrej­ska na­se­lja na oku­pi­ra­nim pa­les­tin­skim te­ri­to­ri­ja­ma u Ga­zi i na Za­pa­dnoj oba­li. Tek bo­ra­vak na ovim te­ri­to­ri­ja­ma ot­kri­va pu­nu mis­ti­fi­ka­ci­ju ime­na onog što sve izra­el­ske vla­de u po­slje­dnjih dva­des­tek go­di­na stra­te­ški či­ne. A to ni­je ni­šta dru­go ne­go bru­tal­no oti­ma­nje pa­les­tin­ske ze­mlje: iz­gra­dnja na­se­lja za ne­ko­li­ko po­ro­di­ca ili ne­ko­li­ko de­se­ti­na po­ro­di­ca je­vrej­skih do­se­lje­ni­ka, što za po­slje­di­cu ima sva­ko­dne­vni te­ror izra­el­skih vlas­ti ko­ji ži­vot Pa­les­ti­na­ca či­ni ne­mo­gu­ćim.

Sce­na­rij iz­gra­dnje ovih na­se­lja je uvi­jek is­ti: bez ika­kve na­ja­ve na obi­čno naj­plo­dni­ju ze­mlju u pri­va­tnom vla­sniš­tvu Pa­les­ti­na­ca sti­žu izra­el­ski ten­ko­vi, ko­ji šti­te in­ži­nje­ri­ju što krči plan­ta­že u kru­gu od ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra, gra­di ku­će i os­ta­lu in­fras­tru­ktu­ru po­tre­bnu za kom­fo­ran ži­vot ne­ko­li­ko de­se­ti­na do­se­lje­ni­ka. Is­to­vre­me­no se po­di­žu i do­bro ut­vrđe­ni bun­ke­ri za voj­sku, za­šti­tni zi­do­vi i me­tal­na ži­ca kroz ko­ju se čes­to pu­šta stru­ja. Na­kon to­ga se gra­de mo­der­ni asfal­tni pu­te­vi ko­ji­ma se na­se­lja po­ve­zu­ju sa Izra­elom, ko­ji­ma se mo­gu kre­ta­ti sa­mo Je­vre­ji i ko­ji su u naj­ve­ćem di­je­lu za­šti­će­ni vi­so­kim zi­do­vi­ma. Sa­mo na Za­pa­dnoj oba­li Izra­el je na ovaj na­čin oteo pre­ko 100.000 du­nu­ma naj­plo­dni­je pa­les­tin­ske ze­mlje. Izra­el­ske vlas­ti ne vo­de ra­ču­na čak ni o to­me da ove ces­te čes­to pro­la­ze kroz gus­to na­se­lje­na mjes­ta: ta­mo gdje je to slu­čaj, gra­de se do­bro ut­vrđe­ni kon­trol­ni pun­kto­vi. Sva­ko­dne­vno se po­nav­lja­ju sce­ne ka­kvoj sam i sam je­dnom pri­sus­tvo­vao: i po ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da Pa­les­ti­na­ca sa­ti­ma če­ka u ko­lo­na­ma dok sa­mo je­dan auto­mo­bil sa je­vrej­skim do­se­lje­ni­ci­ma pro­đe ces­tom.

Ame­ri­čki zva­ni­čni­ci i me­di­ji su, op­tu­žu­ju­ći Ara­fa­ta za ne­us­pjeh mi­ro­vnih pre­go­vo­ra sa Ehu­dom Ba­ra­kom, vje­što ka­mu­fli­ra­li či­nje­ni­cu da bi pri­hva­ta­nje po­nu­đe­nog pla­na ta­daš­njeg izra­el­skog pre­mi­je­ra od Pa­les­ti­ne na­pra­vi­lo zbir en­kla­va isjec­ka­nih pu­te­vi­ma ko­je po­ve­zu­ju na­se­lja iz­gra­đe­na na ote­toj pa­les­tin­skoj ze­mlji.

Kon­ti­nu­ira­na po­li­ti­ka izra­el­skih vla­da je od pa­les­tin­skih te­ri­to­ri­ja na­pra­vi­la 300 ma­lih odvo­je­nih zo­na, na ko­ji­ma je pos­ta­vi­la 482 kon­trol­ne ta­čke. Kre­ta­nje pre­ko njih pred­stav­lja kraj­nje ubi­ja­nje mi­ni­mu­ma ljud­skog dos­to­jan­stva. No, una­toč tvrdnja­ma o že­lji za pos­ti­za­njem mi­ro­vnog spo­ra­zu­ma, vla­da Ari­ela Sha­ro­na je ne­da­vno odvo­ji­la no­vih 20 mi­li­ona do­la­ra za iz­gra­dnju no­vih na­se­lja, što uz iz­gra­dnju fa­mo­znog “za­šti­tnog zi­da” ja­sno uka­zu­je šta su stvar­ne na­mje­re izra­el­skih vlas­ti.

Sa­raj­li­je u Pa­les­ti­ni

IZ OKU­PI­RA­NE GRBA­VI­CE – U GA­ZU

Po do­las­ku u Ga­zu prvo smo svra­ti­li kod Fa­te­ha, ko­ji je za­vršio Gra­đe­vin­ski fa­kul­tet u Sa­ra­je­vu, i nje­go­ve su­pru­ge Ate, Sa­raj­ke. Pla­ni­rao sam sa­mo da ih upo­znam, po­pri­čam s nji­ma, a on­da ih za­mo­lim da me odve­du u ne­ki ho­tel. No, ni­je bi­lo šan­si da Zi­jo i ja ne os­ta­ne­mo kao gos­ti u nji­ho­voj ku­ći: tri da­na pro­ve­de­na s nji­ma i nji­ho­vom dje­com os­ta­ju mi kao sje­ća­nje na je­dne od naj­di­vni­jih, naj­to­pli­jih lju­di ko­je sam u ži­vo­tu upo­znao.

Fa­teh je pri­je ra­ta ra­dio na res­ta­ura­ci­ji islam­skih spo­me­ni­ka i dža­mi­ja u Islam­koj za­je­dni­ci; Ata je ra­di­la u MUP-ovoj am­bu­lan­ti. Rat ih je do­če­kao u sta­nu na Grba­vi­ci, oda­kle su, na­kon če­tni­čkih tor­tu­ra, uz pu­no sre­će, sa be­bom u ru­ka­ma, pre­šli pre­ko mos­ta na Vrba­nji. Na­kon pu­no pe­ri­pe­ti­ja us­pje­li su do­ći u Ga­zu, gdje se Fa­teh i ro­dio, u ko­joj ži­vi nje­go­va mno­go­broj­na ro­dbi­na. On je do­bio po­sao u Odje­lu za gra­di­telj­stvo, a Ata je gla­vna me­di­cin­ska ses­tra u je­dnoj pri­va­tnoj bol­ni­ci. Dok pra­vi pra­vu bo­san­sku ka­fu, Ata pri­ča da u Ga­zi ima još ne­ko­li­ko Bo­san­ki ko­je su do­šle u Ga­zu sa svo­jim mu­že­vi­ma. Ima­ju pre­di­vnu dje­cu, Ša­di­ja i Su­zan, ko­ja, kao i nji­hov otac, odli­čno go­vo­re bo­san­ski. Dok gle­da­mo TV pro­gram, sli­ka na ekra­nu čes­to za­drhti: objaš­nja­va­ju mi da je to sva­ko­dne­vna po­ja­va uzro­ko­va­na nis­kim pre­li­je­ta­njem avi­ona F-16. Ni­ka­da se ne zna ka­da će is­to­va­ri­ti svoj smrto­no­sni te­ret, uz obra­zlo­že­nje izra­el­skih vlas­ti da ga­đa­ju ku­će i sta­no­ve pri­pa­dni­ka Ha­ma­sa. Fe­tah me vo­di na svo­ju ve­li­ku plan­ta­žu ju­žnog vo­ća. Po­ka­zu­je mi bun­ke­re ko­je je izra­el­ska voj­ska na pri­va­tnim pa­les­tin­skim plan­ta­ža­ma iz­gra­di­la u ne­ko­li­ko po­slje­dnjih go­di­na. No­vi bun­ke­ri sva­ko­dne­vno ni­ču, si­je­ku­ći čak i sto­lje­tna sta­bla ma­sli­na i plan­ta­že ju­žnog vo­ća, i po­ra­vna­va­ju­ći te­ren u pre­čni­ku od vi­še ki­lo­me­ta­ra.

Fe­tah i Ata ni­kad ni­su si­gur­ni da će nji­ho­va dje­ca vra­ti­ti iz ško­le. Znam ko­li­ko je to glu­po, ali ih na­go­va­ram da ra­zmi­sle o na­pu­šta­nju Ga­ze. Su­zan i Ša­di me stra­šno pod­sje­ća­ju na mo­ju dje­cu. Poz­drav­ljam se s tim pa­me­tnim crnim oki­ca­ma i, gu­ta­ju­ći su­ze, ra­zmiš­ljam o su­dbi­ni ko­ja ih če­ka u svi­je­tu ko­ji je već de­ce­ni­ja­ma sli­jep pre­ma pa­tnja­ma nji­ho­vih vraš­nja­ka i sta­ri­jih su­na­ro­dnja­ka.

Hva­tam se­be u tan­koj na­di da će do­vo­ljno ve­li­ki broj Je­vre­ja shva­ti­ti šta je ne­da­vno po­nu­ka­lo 29 pi­lo­ta izra­el­skog ra­tnog vaz­du­ho­plov­stva da u pi­smu ja­vnos­ti ob­zna­ne da vi­še ne že­le učes­tvo­va­ti u smrto­no­snim vaz­du­šnim na­pa­di­ma na pa­les­tin­ske ci­vi­le.

DANI 335, 14.11.2003.