Maločas podijelih status Biljane Srbljanović a neki dan najavih da ću ponešto o salonskom feminizmu. Od prvobitne zaljubljenosti u Biljanu do današnjeg neslaganja sa nekim od njenih stavova prošlo je podosta, i to ništa ne umanjuje na njenom autorskom značaju niti poboljšava moju neautorsku nebitnost.
Otkako je Milena Radulović izašla u javnost sa iskustvom vlastite traume preživljavanja seksualnog zlostavljanja, pa nakon nje Iva Ilinčić pa se potom saznalo za druge djevojke koje su takođe tužile počinioca… Biljana Srbljanović je osvitala u jutarnjim programima raznih televizija koje je drugim povodom kao sagovornicu ne bi mogle dobiti ni u ludilu i pokušavala objasniti kompleksnost problema o kojem se govori, javno govoreći i o koleginici, supruzi osumnjičenog, koja više ne bi trebala primati nove klase na FDU.
Osoba koja ima sve preduslove da uživa u blagodatima manikira i jutarnjeg kroasana iz najbolje pekare odlučila se izložiti svim gadostima javnosti i boriti se za svoje studentice, da više nikada nijedna ne prođe ono što su prošle djevojke koje su progovorile.
Da, iskustva koja su prošle osobe koje su izašle u javnost istovremeno nisu vezana za FDU ali i na istoj akademiji je vladala jednaka atmosfera koja podrazumijeva uvjerenje da ste odabrane u klase koje primaju jako malo ljudi i da trebate kao odabrane da ćutite i trpite.
Biljana je svoj akademski komfor ustupila prostoru za pravdu.
Poznajem ili smo poznavali (jer više nisu među živima) neke profesore koji nisu tako reagovali u bh. kontekstu. Pravimo se mrtvi_e pred nekim od užasnih ćutnji. Posthumno glorifikujemo one koji su se ponašali kao da su njihove kolege predatori samo obični profesori. Ali akademiju na stranu, ne možemo tu uvijek očekivati neku veliku progresivnost (s tim u vezi divno je čitati nekrologe posvećene Srbijanki Turajlić, ko je bio takav profesor_ica imao se zbog čega i roditi) ali možemo stvari svesti na neki “naš” okvir i zapitati se koliko često reagujemo i na koji način reagujemo.
Kad se ošiša pramen kose zbog žena u Iranu a ne vidi vlastita komšinica, to baš i nije neki feminizam. Pomalo podsjeća i na potrebu da se odstrane ispucali vrhovi kose pa baš se poklopilo sa istorijskim trenutkom, ako me razumijete. Feminizam nisu mudre riječi naučene na prestižnim studijima, feminizam nije moja/vaša privilegija da stvari posmatramo sa visine i da izrazimo zgražavanje onda kada muž ubije ženu, a često i sebe, nakon što je ubio vlastito dijete.
Feminizam je pomoć i podrška onda kad vam se i ne traži, to je ono kada prepoznate da trebate pomoći. A ne pravite se mrtvi_e, jedete ukusni kroasan, razmišljate o retrogradnom Merkuru. Feminizam je kopanje, kao što su sve važne stvari na ovom svijetu. Feminizam je dizanje guzice kad nam se ne diže.
Mnogo je više feminizma na Pretty Woman Forumu gdje se skupe žene i kupe šporet onoj koja nema, nego na svim konferencijama na kojim sam prisustvovala. Ajde da krenemo od tog šporeta, u svijetu u kojem zahvaljujući ekstenzijama sutra mogu imati frizuru kakvu poželim, svaka intervencija na kosi je besmislena. A ide zima…
Napomena: Autoricin tekst prenosimo sa društvenih mreža uz njezinu dozvolu.
