Intervju Senada Pećanina sa Salmanom Rushdiejem: Muslimanima se sviđa moja knjiga

“Obavještavam sve ponosne muslimane širom svijeta da je autor “Satanskih stihova”, knjige koja je protiv islama, Poslanika i Kur’ana, osuđen na smrt kao I svi oni koji su uključeni u njeno publikovanje, a prethodno upoznati sa sadržajem. Pozivam sve muslimane da ih likvidiraju, bilo gdje da ih pronađu.”

(Izjava ajatolaha Homeinija pročitana na teheranskom radiju 14. februara 1989. godine.)

Razgovarao: Senad Pećanin

Ni­ka­da u is­to­ri­ji svi­je­ta ni­je­dna knji­ga ni­je iza­zva­la to­li­ku his­te­ri­ju i rea­kci­je kao što je to slu­čaj sa Sa­tan­skim sti­ho­vi­ma (The Sa­ta­nic Ver­ses) in­dij­skog pis­ca mu­sli­man­skog po­ri­je­kla Sal­ma­na Rus­hdiea. Od da­na ka­da je vo­đa iran­ske Islam­ske re­vo­lu­ci­je osu­dio na smrt pis­ca bo­go­hul­nog dje­la, Sa­tan­ski sti­ho­vi po­či­nju ži­vot ko­ji ima sve ma­nje ve­ze sa li­te­ra­tu­rom, a autor ro­ma­na po­či­nje svoj ži­vot ko­ji je da­le­ko od nor­mal­nog. U ci­je­loj Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji u ko­joj Rus­hdie ži­vi, ne­ma vi­še od 20 oso­ba ko­je zna­ju adre­su nje­go­vog pre­bi­va­li­šta. Nje­go­va gos­to­va­nja na ra­zli­či­tim kul­tur­nim ma­ni­fes­ta­ci­ja­ma ši­rom svi­je­ta pred­sta­vlja­ju naj­stro­že ču­va­ne drža­vne taj­ne, ka­ko za ze­mlje do­ma­ći­ne, ta­ko i za bri­tan­ske taj­ne slu­žbe ko­je bri­nu 365 da­na u go­di­ni i 24 ča­sa na dan o nje­go­voj bez­bje­dnos­ti. Rus­hdie se na svim sku­po­vi­ma po­ja­vlju­je kao utva­ra, obi­čno šo­ki­ra­vši pri­su­tne ko­ji sa­mo de­se­tak mi­nu­ta pri­je nje­go­vog do­las­ka bi­va­ju oba­vi­je­šte­ni o nje­go­voj po­sje­ti.

Sre­li smo se u Göte­bor­gu, na je­dnoj ras­pra­vi o odno­su fun­da­men­ta­li­zma i umje­tnos­ti, ko­ja je za­vrše­na sve­ča­nom ve­če­rom ko­ju su za 30–ak uče­sni­ka ras­pra­ve iz či­ta­vog svi­je­ta pri­re­di­li šved­ski i nor­ve­ški mi­nis­tri kul­tu­re. No, ni vi­so­ki fun­kci­one­ri dvi­je skan­di­nav­ske drža­ve ni­su zna­li za do­bro or­ga­ni­zo­va­ni Rus­hdi­ev do­la­zak pri­je ne­go su to sa­zna­li i svi os­ta­li uče­sni­ci sku­pa. Mi­mo pre­dvi­đe­ne kom­pli­ko­va­ne pro­ce­du­re do­go­va­ra­nja in­ter­vjua, sa Rus­hdi­em sam raz­go­va­rao za Da­ne, pos­ta­vši ta­ko prvi i je­di­ni no­vi­nar sa ju­žno­slo­ven­skih pros­to­ra ko­ji je do­bio in­ter­vju od ovog sla­vnog pis­ca.

Ma­gi­čni re­ali­zam

Sal­man Rus­hdie je ro­đen 1947. go­di­ne, ta­čno dva mje­se­ca pri­je sti­ca­nja ne­za­vi­snos­ti ko­ja je na pot­kon­ti­nen­tu do­ve­la do stva­ra­nja odvo­je­ne islam­ske drža­ve Pa­kis­tan. Kad mu je bi­lo 13 go­di­na, iz an­glo­fil­ske atmo­sfe­re bo­ga­tih trgo­va­čkih kru­go­va bi­va po­slat u En­gles­ku, u sre­dnju ško­lu u Ra­gbieu. Tu se prvi put su­sreo sa dis­kre­tnim en­gles­kim ra­si­zmom i shva­tio da ga ne sma­tra­ju li­čnoš­ću, ne­go In­dij­cem. Kad je za­vršio sre­dnju ško­lu, mo­lio je ro­di­te­lje da se vra­ti u In­di­ju, ali po­što je do­bio sti­pen­di­ju za stu­di­je u Cam­brid­geu, oni su in­sis­ti­ra­li da os­ta­ne. Na uni­ver­zi­te­tu je bio za­pa­žen stu­dent. Izu­ča­vao je is­to­ri­ju, sa po­se­bnim in­te­re­so­va­njem za Po­sla­ni­ka Mu­ha­me­da, či­ta­ju­ći mno­ge knji­ge ko­je su bi­le za­bra­nje­ne u isla­mu. U En­gles­koj se oslo­bo­dio an­glo–in­dij­skog sno­bi­zma i kon­zer­va­ti­zma i pos­tao ra­di­kal. Po­sli­je Cam­brid­gea odla­zi u Pa­kis­tan, do­bi­ja za­poš­lje­nje na ta­moš­njoj te­le­vi­zi­ji, ali se ubrzo su­ko­blja­va sa po­li­ti­čkim i vjer­skim pre­dra­su­da­ma. Kad se po­no­vo vra­tio u En­gles­ku, ra­dio je u lo­kal­nom po­zo­ri­štu i kao pi­sac ogla­sa. Li­te­rar­nu ži­cu pot­vrđu­je ni­zom ale­go­ri­čnih dje­la, od ko­jih su mu Dje­ca po­no­ći (ra­dnja se do­ga­đa u In­di­ji) do­ni­je­la 1981. go­di­ne na­gra­du “Knji­ga go­di­ne”, što ga je uči­ni­lo auto­rom naj­pro­da­va­ni­je knji­ge u Bri­ta­ni­ji i SAD. Slje­de­ća knji­ga Sram (1983. go­di­ne), o sa­vre­me­nom Pa­kis­ta­nu, pod­sta­kla je kri­ti­ča­re da nje­go­va dje­la ozna­če poj­mom “ma­gi­čni re­ali­zam” i upo­re­de ga sa Ga­bri­elom Gar­cia Marquesom.

Sal­man Rus­hdie se već bio is­ta­kao u ja­vnom ži­vo­tu i druš­tve­no–po­li­ti­čkoj sce­ni i pri­je ro­ma­na ko­ji ga je uči­nio opće­po­zna­tim. Go­vo­ri­ma i pi­sa­nom ri­je­čju na­pa­dao je Fo­klan­dski rat, kon­zer­va­ti­vnu vla­du i so­ci­jal­nu po­li­ti­ku u Bri­ta­ni­ji. Pri­dru­žio se po­li­ti­čkoj lje­vi­ci i po­kre­tu za nu­kle­ar­no ra­zo­ru­ža­nje. Nje­go­va knji­ga Ja­gu­arov osmi­jeh, štam­pa­na 1987, pred­sta­vlja hu­ma­nis­ti­čki i im­pre­si­onis­ti­čki por­tret san­di­nis­ti­čke Ni­ka­ra­gve.

Knji­že­vni kri­ti­ča­ri se sla­žu da su Sa­tan­ski sti­ho­vi vri­je­dno dje­lo, a ri­ječ je o obi­mnom ro­ma­nu od 550 stra­ni­ca vrlo za­ni­mlji­vog, slo­že­nog sa­drža­ja, u ko­jem se fan­tas­ti­čnim na­či­nom go­vo­ri o sa­vre­me­noj stvar­nos­ti. Fa­bu­la je vrlo ne­obi­čna: pri­ča po­či­nje kad te­ro­ris­ti Si­ki bom­bom obo­re avi­on in­dij­ske kom­pa­ni­je “Air In­dia” na li­ni­ji Bom­bay– Lon­don, ta­čno iznad ka­na­la La Man­che. Iz uni­šte­nog avi­ona na ze­mlju pa­da­ju i dva in­dij­ska glum­ca. Je­dan od njih je Gi­bre­el Fa­ris­hta, naj­po­pu­lar­ni­ji in­dij­ski fil­mski glu­mac, pra­va zvi­jez­da, ko­ji je iz svo­je do­mo­vi­ne bje­žao u En­gles­ku, jer se, te­ško bo­les­tan, že­lio sklo­ni­ti od svo­jih obo­ža­va­te­lja. Uz to, imao je i pro­ble­me sa­vjes­ti, jer je spo­znao da ne­ma Bo­ga. Dru­gi je Sa­la­din Cham­cha, in­dij­ski iz­bje­gli­ca u En­gles­koj, ko­ji se pre­hra­nju­je sin­hro­ni­zi­ra­ju­ći te­le­vi­zij­ske re­kla­me. Obo­ji­ca pri pa­du umi­ru, ali se is­tog tre­nut­ka in­kar­ni­ra­ju: Gi­bre­el u an­đe­la, pa svi­je­tom še­ta sa aure­olom oko gla­ve, a Sa­la­din u sa­ta­nu, jer mu na gla­vi izla­ze ko­zji ro­go­vi. Ta dva ne­obi­čna li­ka kre­ću se po­tom sa­vre­me­nom En­gles­kom i sva­šta do­ži­vlja­va­ju.

U knji­zi ima mnoš­tvo epi­zo­da ko­je rje­či­to go­vo­re o po­lo­ža­ju in­dij­skih emi­gra­na­ta u En­gles­koj, a to i jes­te gla­vna te­ma Rus­hdi­eve knji­ge. On opi­su­je ne sa­mo ne­obi­čne do­go­dov­šti­ne nje­go­va dva gla­vna li­ka, ne­go uvo­di i broj­ne epi­zo­dne li­ko­ve. Rus­hdie svo­jom knji­gom, ka­žu kri­ti­ča­ri, još je­dnom ra­zbi­ja ra­ni­je stvo­re­ne opće pre­dra­su­de o odno­su Is­to­ka i Za­pa­da, te­me­lje­ne na Ki­plin­go­voj knji­že­vnos­ti. On go­vo­ri o su­sre­tu Is­to­ka i Za­pa­da na sa­svim dru­gom tlu, ne na onom Ki­plin­go­ve In­di­je, već na tlu sa­vre­me­ne That­che­ri­ne En­gles­ke, ko­ju pri­ka­zu­je vrlo kri­ti­čki, kao ra­sis­ti­čko druš­tvo, u ko­jem se te­ško izbo­ri­ti za svo­je mjes­to.

Sti­ho­vi na­da­hnu­ti sa­ta­nom

U toj opšir­noj, bo­ga­toj knji­zi pos­to­ji je­dna epi­zo­da po ko­joj je knji­ga i do­bi­la na­slov, a ko­ja je pri­li­čno spo­re­dna u ci­je­lom kon­tek­stu. Na­ime, re­in­kar­ni­ra­ni an­đeo Gi­bre­el sva­šta sa­nja, pa ta­ko usni i da je pos­tao ar­han­đel Ga­bri­jel, ali “bez sce­na­ri­ja”, pa ga ra­zni lju­di na­go­va­ra­ju da nji­ho­ve ri­je­či i mi­sli pre­ne­se kao da su Al­la­ho­ve. Je­dan od ta­kvih li­ko­va je i ne­ki po­slo­vni čo­vjek Ma­ho­und, u ko­jem su či­ta­te­lji pro­na­šli sli­čnost s Po­sla­ni­kom Mu­ha­me­dom. U knji­zi se opi­su­je raz­go­vor Gi­bre­ela i Ma­ho­un­da, za ko­ji do­bri po­zna­va­oci islam­ske vje­re tvrde da je za­pra­vo pa­ra­fra­za je­dne epi­zo­de iz Mu­ha­me­do­va ži­vo­ta – kad je on že­lio u Kur’an uklju­či­ti i tri žen­ske bo­ži­ce, ali je ka­sni­je sti­ho­ve o to­me izba­cio iz Kur’ana i pro­gla­sio da je te “sti­ho­ve na­da­hnu­la sa­ta­na”. U toj se epi­zo­di, tvrde po­zna­va­oci isla­ma, izno­se još ne­ke alu­zi­je na Mu­ha­me­dov ži­vot. Pro­ši­ri­la se, me­đu­tim, zlo­na­mjer­na gla­si­na da je Rus­hdie u svo­joj knji­zi Po­sla­ni­ka pro­gla­sio ho­mo­se­ksu­al­cem, a nje­go­vih 12 že­na pros­ti­tut­ka­ma, te da je ci­je­la knji­ga sve­to­grđe upe­re­no pro­tiv mu­sli­ma­na.

Rus­hdie je to od po­čet­ka žes­to­ko po­ri­cao. Tvrdio je, naj­pri­je, da se o nje­go­voj knji­zi sva­šta pri­ča, te da su op­tu­žbe pro­tiv nje­ga na­ra­sle do ne­slu­će­nih raz­mje­ra i to oči­to za­to jer nje­go­vi naj­žeš­ći kri­ti­ča­ri knji­gu uo­pće ni­su či­ta­li. Ve­ći­na gla­si­na o to­me šta u knji­zi pi­še i ka­ko se Po­sla­nik vri­je­đa, tvrdi Rus­hdie, uop­šte ni­su ta­čne. On ne ne­gi­ra da je o Mu­ha­me­du pro­go­vo­rio dru­ga­či­je ne­go što to či­ne islam­ski fun­da­men­ta­lis­ti, ali to je uči­nio za­to što je i Mu­ha­med bio čo­vjek, ali i za­to što je, da bi što bo­lje obja­snio li­ko­ve svo­je knji­ge, mo­rao pro­go­vo­ri­ti i o re­li­gi­ji. Rus­hdie ta­ko­đer ka­že da je bio svjes­tan da će pi­šu­ći ma­lo slo­bo­dni­je o Mu­ha­me­du, do­ta­ći do­sad po­tpu­no ne­do­dir­lji­vo po­lje.

La­vi­na žes­to­kih rea­kci­ja kre­nu­la je na Za­pa­du na­kon Ho­me­ini­je­ve pre­su­de Rus­hdieu. Ve­ći­na za­pa­dnih ze­ma­lja po­vu­kla je svo­je am­ba­sa­do­re iz Te­he­ra­na, sve one ko­je su ima­le di­plo­mat­ske odno­se sa Ira­nom za­hla­di­li su ih, a išlo se i do­tle da se ra­zmiš­lja­lo o uvo­đe­nju ogra­ni­če­nog do­zvo­lje­nog kre­ta­nja u ra­di­ju­su od 30 ki­lo­me­ta­ra za iran­ske di­plo­ma­te u svi­je­tu.

Pri­je Ho­me­ini­je­ve fe­tve, knji­ga je iza­zva­la po­zor­nost u vi­še ze­ma­lja. Prva ze­mlja u ko­joj je za­bra­nje­na bi­la je In­di­ja, u ko­joj je pre­mi­jer Ra­jiv Gan­die li­čno do­nio odlu­ku o sko­ro is­to­vre­me­noj za­bra­ni Sa­tan­skih sti­ho­va i fil­ma Po­slje­dnje Kris­to­vo is­ku­še­nje, zbog, ka­ko je re­kao, “vri­je­đa­nja mu­sli­ma­na i kršća­na”. Odmah na­kon Ho­me­ini­je­ve pre­su­de, knji­ga je za­bra­nje­na u sko­ro svim mu­sli­man­skim ze­mlja­ma i Ju­žnoa­fri­čkoj Re­pu­bli­ci, a ši­rom islam­skog svi­je­ta za­po­če­te su ma­so­vne de­mon­stra­ci­je, pro­tes­ti i ne­re­di u ko­ji­ma se tra­ži­la piš­če­va gla­va. Ta­ko su u naj­ve­ćem pa­kis­tan­skom gra­du Ka­ra­či­ju pro­tes­ti i de­mon­stra­ci­je do­ve­li do ge­ne­ral­nog štraj­ka i pa­ra­li­ze či­ta­vog mi­li­on­skog gra­da. U Isla­ma­ba­du je po­li­ci­ja ubi­la pet stu­de­na­ta ko­ji su de­mon­stri­ra­li po­vo­dom Sa­tan­skih sti­ho­va is­pred Ame­ri­čkog kul­tur­nog cen­tra i ko­ji su, spa­li­vši ame­ri­čku zas­ta­vu, že­lje­li pro­dri­je­ti u sa­mi Cen­tar. Pre­mi­jer­ka Be­na­zir Bhut­to je oci­je­ni­la ove de­mon­stra­ci­je plo­dom za­ku­li­sne po­li­ti­čke igre, ocje­nju­ju­ći ne­lo­gi­čnim da izbi­ju ova­kve de­mon­stra­ci­je oko knji­ge ko­ja u Pa­kis­ta­nu ni­je ni obja­vlje­na, ko­ja ni­je čak ni pre­ve­de­na ni na je­dan je­zik ko­jim go­vo­re ši­ro­ki pa­kis­tan­ski slo­je­vi, ko­ju, da­kle, ni­ko od de­mon­stra­na­ta ni­ka­da ni­je ni vi­dio, a ka­mo­li pro­či­tao.

Ka­kva je su­štin­ska osno­va Ho­me­ini­je­vog iza­zo­va? For­mal­no, Ho­me­ini svoj iza­zov za­sni­va na Kur’anu. Da­je mu za pra­vo auto­ri­tet re­kto­ra, te pro­fe­so­ra is­to­ri­je i kul­tu­re sla­vnog ka­ir­skog uni­ver­zi­te­ta Al–Ahzar, še­iha Taieba an–Na­ga­ra, ko­ji je uje­dno i obja­snio ra­zlo­ge iz­go­na knji­ga no­be­lov­ca Na­gi­ba Ma­hfu­sa sa ka­ir­skog In­ter­na­ci­onal­nog saj­ma knji­ge: “Mi se ne pro­ti­vi­mo obja­vlji­va­nju mi­li­ona knji­ga ko­je ne sli­je­de duh i srce uče­nja Kur’ana i po­sla­ni­ka. Ali, za ta­kve knji­ge iz braz­de isla­ma ne­ma dru­gog do za­bra­ne. Kur’an­ski prin­ci­pi su ja­sni i pre­ci­zni, te ni­je mo­gu­će ići pro­tiv njih. Upra­vo je na­ša du­žnost da na­đe­mo knji­ge ko­je uzne­mi­ra­va­ju re­li­gi­ju, uka­že­mo na nji­ho­vu je­res i da ubi­je­di­mo iz­da­va­če da ih ne obja­vlju­ju”. No, ubrzo se ja­vlja­ju i dru­gi še­ri­jat­ski auto­ri­te­ti sa Ahza­ra ko­ji sma­tra­ju da Ho­me­ini­je­va pre­su­da ni­je va­lja­na sa sta­no­vi­šta še­ri­ja­ta, jer “pre­ma ko­de­ksu islam­skog pra­va, ne­ma pre­su­de bez su­đe­nja”. Izri­čit u is­tom sta­vu bio je i fran­cus­ki te­ore­ti­čar isla­ma, ne­mu­sli­man Ro­ger Ga­ro­dis: “Kao mu­sli­man mo­ram re­ći da ni je­dna je­di­na ri­ječ Kur’ana ne do­pu­šta ta­kav čin. U Kur’anu se ja­sno či­ta: ni­je do­pu­šte­na ni­ka­kva pri­nu­da u do­me­nu vje­re”.

I Va­ti­kan pro­tiv Sa­tan­skih sti­ho­va

Za­ni­mlji­vo je da je i Va­ti­kan upu­tio oš­tru kri­ti­ku na ra­čun Sa­tan­skih sti­ho­va, na­zva­vši to dje­lo “bo­go­hul­nim i uvri­je­dlji­vim za vjer­ni­ke”. U no­ti ko­ja je obja­vlje­na 21 dan na­kon Ho­me­ini­je­ve pre­su­de, Va­ti­kan ka­že: “Oprav­da­no se upi­ta­ti ka­kva je to slo­bo­da mi­sli u pi­ta­nju ako se njo­me vri­je­đa­ju vjer­ska osje­ća­nja mi­li­ona lju­di?” Tek na kra­ju svog sa­op­šte­nja Sve­ta sto­li­ca se dis­tan­ci­ra od pri­je­tnji smrću auto­ru tog dje­la i na­gla­ša­va ka­ko “sve­tost vjer­skih osje­ća­ja po­dra­zu­mi­je­va i sve­tost ljud­skog ži­vo­ta”.

Oslu­šku­ju­ći žes­to­ke rea­kci­je na izre­če­nu pre­su­du, pet da­na na­kon nje iran­ski je pred­sje­dnik Ali Ha­mnei na­iz­gled od­škri­nuo vra­ta nje­nom opo­zi­vu: na tra­di­ci­onal­nom džu­ma–na­ma­zu, Ha­mnei je re­kao da bi fe­tva mo­gla bi­ti i po­vu­če­na uko­li­ko bi se autor dje­la izvi­nuo mu­sli­man­skim vjer­ni­ci­ma za uvre­du. Rus­hdie je to odmah i uči­nio, ali je to još vi­še raz­bješ­nje­lo aja­to­la­ha: na­kon tri da­na on još oš­tri­je po­na­vlja svo­ju pre­su­du, izri­ču­ći da opros­ta ne mo­že bi­ti i da mu je ži­vo­tna dob je­di­na pre­pre­ka da egze­ku­ci­ju nad pis­cem iz­vrši sam.

Od tog tre­nut­ka, u či­ta­vu, sa­da već glo­bal­nu “afe­ru Rus­hdie” na ču­dan na­čin upli­će se i bi­vša Ju­go­sla­vi­ja. Pro­tiv fe­tve glas su prvo di­gli, na­ra­vno, Slo­ven­ci, nji­hov Sa­vez so­ci­ja­lis­ti­čke omla­di­ne, a za­tim i udru­že­nja pi­sa­ca u svim re­pu­bli­ka­ma. Iran­ska am­ba­sa­da u Beo­gra­du čak je tu­ži­la su­du beo­grad­ski dne­vni list Bor­bu zbog ne­ko­li­ko kri­ti­čki in­to­ni­ra­nih tek­sto­va po­vo­dom aja­to­la­ho­ve pre­su­de. Knji­ga je prvo pre­ve­de­na na ma­ke­don­ski (autor pred­go­vo­ra dr Fe­rid Mu­hić: “Ra­di se o ro­ma­nu vi­so­kih es­tet­skih do­me­ta”), a za­tim i na srpski i slo­ve­na­čki je­zik. Ta­daš­nji ju­go­slo­ven­ski pre­vo­di­oci i iz­da­va­či pro­šli su pu­no bo­lje od pre­vo­di­oca Sa­tan­skih sti­ho­va na ja­pan­ski, pro­fe­so­ra Hi­tos­hia Iga­ras­hia, či­je je ti­je­lo pro­na­đe­no is­ka­sa­plje­no na uni­ver­zi­te­tu u Cu­ku­bi­ju, 37 ki­lo­me­ta­ra sje­ve­ro­is­to­čno od To­ki­ja. “Čak ni islam­ska do­gma ne sa­drži ni­ka­kvo na­če­lo ko­je bi do­zvo­li­lo da na­ru­či­te ne­či­ju smrt”, re­kao je na pro­tes­tnom sku­pu Udru­že­nja pi­sa­ca sa­ra­jev­ski knji­že­vnik Ab­du­lah Si­dran.

No, kul­mi­na­ci­ja “afe­re Rus­hdie” u Ju­go­sla­vi­ji do­ži­vlja­va se zva­ni­čnom po­sje­tom iran­skog pred­sje­dni­ka Ali Ha­mneia i nje­go­vim ri­je­či­ma iz­go­vo­re­nim na kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu 22. fe­bru­ara 1989. go­di­ne u Beo­gra­du, na pi­ta­nje o Rus­hdieu: “Bu­du­ćnost te oso­be ko­ja tvrdi da je pi­sac ne­ma rje­še­nja. Stri­je­la je oda­pe­ta. Ve­oma je briž­lji­vo na­ni­ša­nje­na i pu­tu­je ka svom ci­lju. Sto­ga aro­gan­tni lju­di tre­ba da na­uče šta im se mo­že de­si­ti ako vri­je­đa­ju i po­ni­ža­va­ju dru­ge”. Na­kon što se do­ma­ći­ni iz naj­vi­šeg drža­vnog vrha ni­su ogla­si­li po­vo­dom ovih ri­je­či, iran­ski pred­sje­dnik je po­sje­tio Sa­ra­je­vo. Is­tog da­na u Brčkom je ra­zbi­jen izlog knji­ža­re “Svje­tlos­ti” u ko­jem su sta­ja­li Sa­tan­ski sti­ho­vi, ma­da ta Ta­nju­go­va vi­jest, zbog Ha­mne­ije­ve po­sje­te, ni­je ni­ka­da emi­to­va­na u me­di­ji­ma. Za­ni­mlji­vo je i da je, ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je, izlog sa­ra­jev­ske knji­ža­re na uglu Ra­di­će­ve i Ti­to­ve uli­ce ra­zbi­jen iz is­tog ra­zlo­ga.

Ipak, u odno­su na knji­ža­re i iz­da­va­čke ku­će na Za­pa­du, bo­san­ske knji­ža­re su da­le­ko bo­lje pro­šle. Pred lon­don­skom iz­da­va­čkom ku­ćom “Pin­gvin” da­no­no­ćno je mo­rao stra­ža­ri­ti na­oru­ža­ni po­li­ca­jac. Svi po­sje­ti­oci mo­ra­li su pro­la­zi­ti kon­tro­lu, a nji­ho­ve tor­be su ske­ni­ra­ne kao pri ulas­ku u avi­on. Ne­po­zna­te oso­be uop­šte ni­su mo­gle ući u zgra­du ako ih ni­je pra­tio ne­ki slu­žbe­nik iz­da­va­čke ku­će. U Pa­ri­zu su du­go okli­je­va­li da ro­man pus­te u pro­da­ju, pla­še­ći se odmaz­de mu­sli­ma­na, a ka­da su pod pri­tis­kom li­be­ral­no ori­jen­ti­sa­nih in­te­le­ktu­ala­ca ipak po­če­li da ga pro­da­ju, iz­da­vač “Press de­la si­te” se ogra­dio me­tal­nom ži­ča­nom ogra­dom i pos­ta­vio me­tal­ne šip­ke na pro­zo­re, a nje­go­vi ru­ko­vo­di­oci su za­mi­je­ni­li bro­je­ve pri­va­tnih te­le­fo­na. Iz­da­va­či u Za­pa­dnoj Nje­ma­čkoj i Špa­ni­ji su for­mi­ra­li kon­zor­ci­ju­me za iz­da­va­nje Rus­hdi­evog ro­ma­na, u na­di da će ta­ko te­ro­ris­ti­ma ote­ža­ti po­sao, jer ne mo­gu da se oko­me na je­dnog iz­da­va­ča kao cilj svo­jih akci­ja. I po­red vrto­gla­vih, mi­li­on­skih ti­ra­ža ko­je su Sa­tan­ski sti­ho­vi pos­ti­gli, iz­da­va­či se ža­le da pos­ti­žu po­slo­vne gu­bit­ke. Ta­ko je ame­ri­čki iz­da­vač “Vi­king” za do­da­tno obez­bje­đe­nje svo­jih pros­to­ra ulo­žio tri mi­li­ona do­la­ra. U Nor­ve­škoj se knji­ga pro­da­va­la kri­šom, a vla­snik ku­će ko­ja je iz­da­la Sa­tan­ske sti­ho­ve je sa­mo za­hva­lju­ju­ći sre­ći pre­ži­vio po­ku­šaj aten­ta­ta.

Va­žnost Bo­sne

Iako sam Rus­hdie ne pri­zna­je ra­za­ra­ju­ći psi­hi­čki pri­ti­sak fe­tve, nje­ga je la­ko za­mi­sli­ti, a i ilus­tro­va­ti. Ta­kav ži­vot ni­je mo­gla po­dni­je­ti, za­tra­ži­vši ra­zvod bra­ka, nje­go­va bi­vša su­pru­ga, ame­ri­čka knji­že­vni­ca Ma­ri­an­ne Vi­gins, ko­ja je pri­ča­la: “Za sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci izo­la­ci­je u Lon­do­nu, pro­mi­je­ni­li smo uku­pno 56 ra­zli­či­tih kre­ve­ta, izo­li­ra­ni pri tom po­tpu­no od pri­ja­te­lja, čes­to bez no­vi­na, te­le­vi­zi­je ili te­le­fo­na”. No, Rus­hdie ni­ka­ko ne po­sus­ta­je i osim što je u ta­kvim uslo­vi­ma na­pi­sao baj­ku za odra­sle Ha­run i mo­re pri­ča (po mom skro­mnom su­du nje­go­vo naj­bo­lje dje­lo), ne os­ta­je du­žan ni svo­jim pro­go­ni­te­lji­ma. Ta­ko se je­dnom pje­smom na­ru­gao je­dnom od pre­dvo­dni­ka kam­pa­nje pro­tiv Sa­tan­skih sti­ho­va, bi­všem po­zna­tom pje­va­ču Ca­tu Ste­ven­su (ko­ji je, pre­ša­vši na islam, pro­mi­je­nio ime u Ju­suf Isla­mi).

Kra­jem okto­bra, u šved­skom gra­du Göte­bor­gu za­je­dno sa Sal­ma­nom Rus­hdieom i još tri­de­se­tak pi­sa­ca i uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra iz či­ta­vog svi­je­ta učes­tvo­vao sam na dvo­dne­vnom za­tvo­re­nom okru­glom sto­lu, po­sve­će­nom te­mi “Fun­da­men­ta­lis­ti­čka pri­je­tnja slo­bo­di izra­ža­va­nja”. Za­in­te­re­so­van mo­jim re­fe­ra­tom (ko­ji je odu­da­rao od os­ta­lih po to­me što fun­da­men­ta­lis­ti­čku pri­je­tnju ni­sam ve­zi­vao is­klju­či­vo i pre­do­mi­nan­tno za islam) i či­nje­ni­com da do­la­zim iz Sa­ra­je­va, Rus­hdie je bez pro­ble­ma pris­tao na raz­go­vor za Da­ne. Na užas nje­go­vih tje­lo­hra­ni­te­lja ko­ji­ma sam po­di­gao pri­ti­sak vrzma­ju­ći se oko­lo u po­tra­zi za ka­se­ta­ma za sni­ma­nje raz­go­vo­ra i fo­to–fil­mom. No, sve­je­dno – raz­go­vor je mo­gao po­če­ti.

PEĆANIN: Go­spo­di­ne Rus­hdie, ko­li­ko uo­pće zna­te o ra­tu u Bo­sni?

RUSHDIE: Mi­slim da je to je­dno od naj­va­žni­jih, ako ne i naj­va­žni­je pi­ta­nje za sva­ko­ga ko tre­nu­tno ži­vi u Evro­pi, ta­ko da se tru­dim da bu­dem do­bro in­for­mi­ran.

PEĆANIN: Boš­nja­ci, ili, ako ho­će­te, bo­san­ski Mu­sli­ma­ni, sma­tra­ju da evrop­sko druš­tvo ne ra­di ni­šta da za­us­ta­vi rat u Bo­sni sa­mo zbog to­ga što su žrtve mu­sli­ma­ni. Ra­zu­mi­je­te li ovaj stav?

RUSHDIE: Sa­svim mi je ja­sno ka­ko se osje­ća­ju i ka­ko je do­šlo do to­ga da mi­sle na taj na­čin. Mi­slim da u slu­ča­ju po­li­ti­čkog vođ­stva ne­kih drža­va to mo­že bi­ti ta­čno. Mi­slim da je ta­kav za­klju­čak te­ško iz­bje­ći. Me­đu­tim, sma­tram da se, na­ža­lost, ra­di i o ne­kim dru­gim stva­ri­ma. To ni­je je­di­ni ra­zlog. To što su oni mu­sli­ma­ni sa­mo je je­dan od fa­kto­ra, ali je­dna od ta­ko­đer ja­ko bi­tnih stva­ri, stva­ri od pre­su­dnog zna­ča­ja, je ge­os­tra­te­ška ana­li­za ne­kih evrop­skih ze­ma­lja, po ko­joj ja­ka Srbi­ja omo­gu­ća­va do­bar ba­lans sna­ga u Evro­pi. Bri­tan­ci ta­ko osje­ća­ju kroz ci­je­lu is­to­ri­ju. To je još je­dan bi­tan fa­ktor. Ali, ne­ma su­mnje, da su po­zi­ci­je dru­ga­či­je, da u Sa­ra­je­vu Srbi na­pa­da­ju ne­kog dru­gog, po mom miš­lje­nju, rea­kci­ja Evro­pe bi­la bi dru­ga­či­ja.

Za­pad je po­gri­je­šio

PEĆANIN: Vje­ru­je­te li da će do­ći do ozbi­ljnih po­slje­di­ca u odno­su Za­pa­da i islam­skog svi­je­ta zbog odno­sa Evro­pe pre­ma Bo­sni?

RUSHDIE: Sma­tram da je Za­pad na­pra­vio ko­lo­sal­nu, is­to­rij­sku gre­šku u Bo­sni i mi­slim da će bi­ti ja­snih po­slje­di­ca. Znam da je prin­cip se­ku­lar­nos­ti, po ono­me što znam o bo­san­skom na­ro­du, jak, ne­vje­ro­va­tno jak, čak ne mo­gu za­mi­sli­ti za­što je to još uvi­jek ta­ko, ali je ta­ko. Na­dam se da će zbog to­ga uti­caj ek­stre­mis­ta u bu­du­ćnos­ti i pri­ti­sak isla­ma bi­ti ogra­ni­čen. Ali ja­sno je da će bi­ti po­slje­di­ca, du­go­ro­čnih po­slje­di­ca, da će bi­ti te­ško obja­sni­ti bo­san­skom na­ro­du za­što se ne bi ta­ko po­na­ša­li. Ali, bez ob­zi­ra na sve, mi­slim da je to go­ra su­dbi­na i po­raz za njih sa­me, jer su se bo­ri­li u ra­tu u ko­me su te­ži­šte ba­ci­li na prin­ci­pe plu­ra­li­zma, prav­de i se­ku­lar­nos­ti i bi­lo bi tu­žno da u mi­ru pa­dnu u ru­ke ek­stre­mis­ta ko­ji ne po­štu­ju ni­šta od to­ga.

PEĆANIN: Pos­to­je li ra­zlo­zi da go­vo­ri­mo o dru­gim obli­ci­ma fun­da­men­ta­li­zma: ka­to­li­čkom, pra­vo­sla­vnom, za­pa­dnom, itd., a ne sa­mo o islam­skom?

RUSHDIE: Ja­sno je da pos­to­je i dru­gi obli­ci fun­da­men­ta­li­zma. Pos­to­ji i je­vrej­ski i hriš­ćan­ski fun­da­men­ta­li­zam. Ta­mo oda­kle ja do­la­zim, iz In­di­je, do­la­zi i hin­du fun­da­men­ta­li­zam, pro­tiv če­ga sam pri­je ne­kog vre­me­na pi­sao. Na­ra­vno, sve re­li­gi­je ima­ju ovu ma­ni­fes­ta­ci­ju. Ali je u ovom mo­men­tu, po mom miš­lje­nju, bi­tno is­ta­ći da su naj­žeš­će ma­ni­fes­ta­ci­je fun­da­men­ta­li­zma islam­ske. One su te ko­je su naj­žeš­će pre­ma vlas­ti­tom na­ro­du. Mi­slim da je upra­vo ovo ne­što što se čes­to za­bo­ra­vlja ka­da se go­vo­ri o fun­da­men­ta­li­zmu. Ovdje se ne ra­di o bor­bi Za­pa­da pro­tiv fun­da­men­ta­li­zma, ra­di se o to­me da naj­žeš­ći pri­ti­sak fun­da­men­ta­li­zma trpe lju­di u vlas­ti­tim ze­mlja­ma. Iran­ci su naj­žeš­će po­go­đe­ni iran­skim re­ži­mom, Al­žir­ci su ti ko­je naj­vi­še po­ga­đa al­žir­ski fun­da­men­ta­li­zam. Da­kle, po­na­vljam, ne ra­di se o su­ko­bu Za­pa­da i islam­skog fun­da­men­ta­li­zma ne­go o to­me ka­ko lju­di ži­ve u mu­sli­man­skom druš­tvu.

PEĆANIN: Ne či­ni li Vam se da Za­pad nje­gu­je dvos­tru­ke stan­dar­de u oblas­ti ljud­skih pra­va? Sa je­dne stra­ne ni­su ura­di­li ni­šta u slu­ča­ju žes­to­kih na­si­lja u Bo­sni, Če­če­ni­ji, Kur­dis­ta­nu, gdje su žrtve mu­sli­ma­ni, a sa dru­ge stra­ne Vas žes­to­ko bra­ne. Po­ne­kad, na mno­gim me­đu­na­ro­dnim kon­gre­si­ma, Va­šu od­bra­nu vi­dim kao naj­bo­lji do­kaz nji­ho­ve la­ko­vjer­nos­ti i odno­sa spram islam­skog svi­je­ta.

RUSHDIE: Na­ra­vno, ne sla­žem se sa va­ma. Mi­slim da od­bra­na me­ne, mog ra­da ili prin­ci­pa ko­ji iza to­ga sto­je ni­je bi­la is­klju­či­vo za­pa­dna. Mi­slim da su pos­to­ja­li mno­gi mu­sli­man­ski in­te­le­ktu­al­ci, pis­ci, or­ga­ni­za­ci­je, čak obi­čni či­ta­oci ko­ji su me ta­ko­đer bra­ni­li. Mi­slim da je to naj­go­ra zam­ka u ko­ju mo­že­te upas­ti. To je po­slje­dnje u šta tre­ba vje­ro­va­ti da je Za­pad is­ko­ris­tio mo­ju knji­gu da na­pa­dne islam. Mi­slim da to je­dnos­ta­vno ni­je is­ti­na. Sva­ke se­dmi­ce do­bi­jam pi­sma či­ta­la­ca, mu­sli­ma­na, ko­ji­ma se ona svi­đa. Mi­slim da je gre­ška to oka­ra­kte­ri­sa­ti na ta­kav na­čin, ali se sla­žem sa va­ma da pos­to­ji mno­go po­li­ti­čkih pi­ta­nja u ko­ji­ma se za­pa­dne vla­de po­na­ša­ju skan­da­lo­zno lo­še, a vi ste po­me­nu­li ne­ke od njih. Mi­slim da je lju­di­ma ko­ji ži­ve u ra­tu te­ško sa­gle­da­ti da se gra­đa­ni Evro­pe ne smi­ju po­is­to­vje­ći­va­ti sa nji­ho­vim vla­da­ma. Ja sam, na pri­mjer, već 15 go­di­na ovdje, ži­vim pod ovim re­ži­mom, ali ni­ka­da ni­sam gla­sao za nje­ga, gla­sao sam pro­tiv. To je re­žim ko­ji ja ne­pre­ki­dno, vrlo oš­tro, kri­ti­ku­jem, jer se ne sla­žem sa go­to­vo svim nje­go­vim odlu­ka­ma. A još je mno­go, mno­go lju­di u ovoj, a si­gu­ran sam i u dru­gim evrop­skim ze­mlja­ma ko­ji osje­ća­ju is­to.

Ne za­ni­ma­ju me iran­ske op­tu­žbe

PEĆANIN: Ko­ji je Vaš od­go­vor na op­tu­žbe iran­ske vla­de da ste po­vri­je­di­li naj­du­blje re­li­gio­zne osje­ća­je mu­sli­ma­na?

RUSHDIE: Ne za­ni­ma me od­go­va­ra­ti na op­tu­žbe Ira­na. Iz­gle­da mi da su lju­di ko­ji su po tom pi­ta­nju po­vri­je­đe­ni, po­vri­je­đe­ni upra­vo od iran­ske vla­de. Ja­pan­ski pre­vo­di­lac je ubi­jen, je­dan pre­vo­di­lac je izbo­den, nor­ve­ški iz­da­vač je če­ti­ri pu­ta po­go­đen u le­đa. To su lju­di ko­ji su po­vri­je­đe­ni. Či­ni mi se da je ve­li­ki broj mu­sli­ma­na, ka­ko sam re­kao, bio u sta­nju da bra­ni i uži­va u Sa­tan­skim sti­ho­vi­ma, a ne­ki od njih su da­nas tu. Dru­gi­ma se oni, ja­sno, ne svi­đa­ju. Me­ni se sve to či­ni ja­ko je­dnos­ta­vno. Ako vam se ne svi­đa, ne­moj­te ih či­ta­ti. Knji­ge se pra­ve za lju­de ko­ji u nji­ma uži­va­ju. Ako ne uži­va­te u ovoj – či­taj­te dru­gu.

PEĆANIN: Da li vje­ru­je­te u ne­op­ho­dnost pos­to­ja­nja slo­bo­de go­vo­ra bez ika­kvih li­mi­ta?

RUSHDIE: Re­kao bih da je za one ko­ji ogra­ni­ča­va­ju slo­bo­du go­vo­ra po­tre­bno za to na­ći pra­vi ra­zlog. Sa­svim je ja­sno da u ne­kim okol­nos­ti­ma mo­ra pos­to­ja­ti ne­ko ogra­ni­če­nje go­vo­ra, npr., kad to mo­že bi­ti uzrok po­me­tnje, kad ka­že­te da po­zo­ri­šte go­ri, a to ni­je ta­ko, ili kad mo­že­te prou­zro­ko­va­ti pa­ni­ku ili po­vri­je­di­ti lju­de. Ako upre­te prstom u mu­sli­ma­na ili Je­vre­ja i ka­že­te: “Ubij­te ga”, on­da ste zlo­upo­tri­je­bi­li slo­bo­du go­vo­ra. Još uvi­jek sma­tram da su ne­op­ho­dni do­ka­zi za one ko­ji ogra­ni­ča­va­ju slo­bo­du go­vo­ra. Ako že­li­te pos­ta­vi­ti li­mit, mo­ra­te ima­ti do­bar ra­zlog. Ako ra­zlog ne pos­to­ji, li­mi­ta ne smi­je bi­ti.

PEĆANIN: Vje­ru­je­te li da bi pe­ri­od po­sli­je hla­dnog ra­ta mo­gao obi­lje­ži­ti glo­bal­ni su­kob izme­đu islam­skog i za­pa­dnog svi­je­ta?

RUSHDIE: Ne. Sma­tram da pos­to­je ten­zi­je, ali ako stvar­no po­gle­da­te, vi­djet će­te da je sve za­sno­va­no na la­žnoj ide­ji. Mi­slim da ni Za­pad ni islam­ski svi­jet ni­su uje­di­nje­ni u to­li­koj mje­ri. Ako po­gle­da­te ra­to­ve ko­ji se de­ša­va­ju, vi­djet će­te da se ve­ći­na njih de­ša­va me­đu dvje­ma mu­sli­man­skim ze­mlja­ma. A ve­ći­na za­pa­dnih ra­to­va vo­di se izme­đu za­pa­dnih ze­ma­lja. Mi­slim da je ta ide­ja kon­fli­kta izme­đu Za­pa­da i isla­ma ne­vje­ro­va­tna, ali pos­to­je ve­li­ka po­dru­čja za­te­gnu­tih odno­sa izme­đu njih.

PEĆANIN: Mo­že­te li opi­sa­ti svoj ži­vot na­kon stra­šnog pri­tis­ka ko­ji je iza­zva­la Ho­me­ini­je­va fe­tva?

RUSHDIE: Ne mi­slim da je bio to­li­ko stra­šan, a sa­da se, bar se na­dam, ra­pi­dno vra­ća na nor­ma­lu. Po­ku­ša­vam sa­bra­ti svoj ži­vot kao čo­vjek i pi­sac. Što se me­ne ti­če, do đa­vo­la sa fe­tvom.

PEĆANIN: Bo­ji­te li se za svoj ži­vot?

RUSHDIE: Ne. Ne vi­še. Pri­je iz­vje­snog vre­me­na bio sam u Am­ster­da­mu na de­ba­ti o Bo­sni i upo­znao ne­ke lju­de iz Sa­ra­je­va, ve­li­ki broj umje­tni­ka, pi­sa­ca i in­te­le­ktu­ala­ca, i oni su mi pri­ča­li o svom odno­su pre­ma stra­hu. Za njih je sva­ko­dne­vna stvar bi­la mo­gu­ćnost da ih po­go­di ge­ler, ili snaj­per, ili bi­lo šta. I re­kli su mi da su na kra­ju to po­ti­snu­li i nas­ta­vi­li sa nor­mal­nim ži­vo­tom. Ne mo­že se o to­me stal­no mi­sli­ti. Ni­je da to ni­je pri­su­tno u svi­jes­ti, ali bi to mo­glo pa­ra­li­zi­ra­ti, ta­ko da se sve po­tis­ku­je i nas­ta­vlja sa nor­mal­nim ži­vo­tom. Ka­da sam to čuo, a moj ži­vot ni­je bio u opa­snos­ti sva­kog tre­nut­ka u da­nu, ali mi je uve­li­ko bi­lo ja­sno o če­mu go­vo­re, shva­tio sam da se strah odla­že, jer ne­ma­te vre­me­na za nje­ga. Ja ne­mam vre­me­na za strah.

PEĆANIN: Vje­ru­je­te li u mo­gu­ćnost po­vla­če­nja iran­skih op­tu­žbi u bu­du­ćnos­ti?

RUSHDIE: Za­is­ta me ni­je bri­ga za iran­ske op­tu­žbe. Je­di­no što me in­te­re­si­ra je da se po­vu­ku pri­je­tnje. A to je ne­što što se mo­že de­si­ti kao od­go­vor na po­li­ti­čki pri­ti­sak i ni­šta dru­go. A pos­to­je ne­ki po­ka­za­te­lji da bi se to mo­glo de­si­ti.

PEĆANIN: O mo­gu­ćnos­ti ko­ja mi se pru­ži­la ovom pri­li­kom, sa­nja­ju mno­gi. Zna­te li šta bih do­bio ako bih odlu­čio da Vas sa­da, kao do­bar mu­sli­man, ubi­jem?

RUSHDIE: Ne znam. Mi­slim da sva­ko ko to že­li, mo­že to ura­di­ti bes­pla­tno. Ne znam o ko­joj se ci­fri sa­da ra­di, ali mi­slim da je ve­li­ka.

Decembar 1995.