Piše: Vedrana Božinović
Moja kćerka plače dramatično.
Ima razne načine na koje joj se suze spuštaju niz obraze. Mislim, razne brzine: od tihog plača, kad suze nekako samo kliznu, do plača u kojem štrcnu po vertikali i gotovo slete na osobu prekoputa. Kad je bila mala, plakala je pred ogledalom – da vidi kako izgleda. Ne umanjujući ni na trenutak iskrenost njenih suza (ma koliko se trudila, teško im odolijevam, ali sam s godinama i ja navježbala lik majke srca kamenoga), ubijeđena sam da je tada savladala tehnike.
Sada plače preko telefona. Preko Vibera. Ne vidim je, ali je mogu zamisliti: ovo su vertikalne suze. Gotovo sam sigurna da štrcaju na telefon. Ne treba biti dobar, mama. Kad ćeš jednom shvatiti kako ne treba biti dobar, mama. Treba biti zao, mama. Treba biti loš čovjek, mama. Onda te ništa ne boli. Ništa te ne boli, mama…
Puštam je da plače. Sada me svakako ne bi čula ni da nešto kažem. Ovo je monolog koji se ne prekida. Mama je riječ koja zakucava misao kao čekić eksere. Svaki mama-ekser nađe način da se zakuca u mene, koja sam 350 kilometara udaljena od nje.
I od našeg stana. U kome plače i čeka forenzičare. (Kako to samo ozbiljno zvuči!) Drugi put.
Naš stan je obijen drugi put.
Drugi put.
Mama.
Zamišljam suze na ekranu.
I šutim.
*****
Drugi put u pekari čekam da kupim doručak za tvoga tatu koji je u posjeti. Ima preko devedeset godina. Ja ne mislim da će iko od nas živjeti toliko dugo.
Drugi put se spremam da na pitanje “šta želite?”, odgovorim “sirnicu”.
I drugi put kažem: burek sa sirom, molim vas.
Osjećam se kao izdajnik.
*****
Majstor koji postavlja rešetke došao je par dana nakon prve pljačke. Da premjeri. Prijatelj mi dao broj. Ja odmah zvala. On došao odmah. Stajala sam s njim na mojoj mirnoj, slijepoj ulici i pušila. Izašla sam samo u majici i smrzavala se na sarajevskom februaru. Iza navučenih zavjesa gledale su me komšije. Osjeti se to. Pogledi nekada imaju moć dodira. Na mom prozorskom okviru ostali su crveni tragovi forenzičkog ispitivanja otisaka prstiju. Dan ranije, u policiji sam dala izjavu. (Odnesen Play Station. Sinov. Poklon za novu godinu. Još imam garanciju i kutiju. Televizor. Kćerka ga osvojila kada je kao dijete učestvovala u takmičenju talenata na lokalnoj televiziji. Drugo mjesto. Da, znam da vas to ne zanima. Ne znam marku. Crn. Težak. Star. Pare? Nije bilo. Nemam. Imam kredit. Za stan. Zlato? Nije bilo. I? Šta sad?) Majstor za rešetke premjerava. Preljubazan. Kakve želite rešetke?, pita. Ne želim rešetke, kažem. Zbunjen je. Ne želim da živim iza rešetaka, kažem. Zato ih nisam ni stavila. Ne razumije: želim li ili ne želim? Kakve god, kažem. Najsigurnije. Najdeblje. Tu spavaju moja djeca, kažem. Koje boje?, pita me. Pušim. Pogledi iza prozora me dave. Svejedno, kažem. Bila sam glupa, kažem. On poslovno šuti. Piše u blok.
Poslije će prijatelju koji mi je dao broj telefona reći – prečudna ti je ona glumica.
U telefonu ga imam spašeno kao Rešetka.
Na dan druge pljačke zovem ga drugi put.
Da doda još rešetki.
Još.
Žao mi je samo tog Play Stationa, rekla sam policajcu koji je uzimao izjavu. I koga to nije dirnulo. Znate, tek ga je dobio. Jako ga je želio. Sad plače. Užasno mnogo plače. I pita me zašto su ljudi zli.
Kupit ćete mu drugi, kaže mi policajac.
Drugi.
Da.
Drugi put.
*****
Javili su na vijestima da će tu i tu noć padati zvijezde. Perzeidi.
Perzej je ubio Meduzu.
Nema to veze.
Za Perzeide sam čula one godine kada smo prvi put ljetovali zajedno. Zvučalo je baš romantično. Čekali smo ih u mraku autokampa. Možda si ti i zaspao. Prolazili su avioni. I neko crveno svjetlo je prošlo. I to je bilo to. Možda sam i ja zaspala. (Možda je moja kćerka koja dramatično plače u pravu kada kaže da je romantika za mlade ljude.)
Ovaj put nismo gledali Perzeide. Umjesto toga, svako je ležao na svojoj strani kreveta. Budan. Sa dovoljno prostora između nas u koji stane… Pa, svašta stane. Glava Meduze. Sa zmijama. Mnogo riječi koje ne treba da se izgovore stane. Jer nekada riječi ne znaju stati. Ogroman je to prostor.
Ali, ipak, dovoljno mali da ga savlada ispružena ruka.
Svaki put.
Ne znam kada će opet naići Perzeidi.
Drugi put.
*****
Gospođo, kaže mi policajac sa 350 km razdaljine, da skratimo priču: ovo je najčistija pljačka. Oni pljačkali, mi ih uhvatili. Toliko. Ja nisam ovlašten da dajem informacije. Prijatno.
Ne stižem da zatvorim usta koja sam otvorila i nabrzinu uzela dah da pitam, pa ne stižem ni da pitam ništa. A morala bih pitati. Da li su našli prsten moga oca? Jedino što još imam od njega a da nisu pokupili prvi, pa drugi, pa treći, pa četvrti, pa peti i na kraju šesti lopovi koji su prohujali kućama moje uže porodice. To je sigurno nebitno, ali sve su njegovo odnijeli. Nikad ništa nisu vratili. Ostao prsten. Ne vrijedi ništa, ali meni… Da, nebitno je…
Da li će se ovaj put moći oprati taj prah za uzimanje otisaka prstiju? Prošli put smo baš ribali, pa nije sišao.
Da li da komšiju koji živi u zgradi ispod moje, petnaest metara dalje, roštilja mi pod prozorom, čiju bolesnu majku vozim doktoru, čiju djecu cijelu zimu svako jutro vozim u školu, koja su kod mog sina bila na rođendanu i po kojima sam i njemu poslala komad rođendanske torte, a koji mi je sada obio stan, razvalio jedini prozor bez rešetke širok 45 cm i visok 45 cm, prošao kroz njega, rasturio sve, koga je policija uhvatila kako se krije na tavanu jer nije mogao da probije blindirana vrata, i kojeg će, kažu, pustiti iz pritvora čim ga ispitaju, da na slobodi čeka suđenje ili šta god, da li da tog komšiju ujutro pozdravim kad se sretnemo ispred zgrade?
Ali već tutuće iz slušalice. Policajac je skratio priču.
Očigledno neću pitati sada.
Možda drugi put.
*****
Drugi put, mama.
Udahnem.
Dobrota nije jednako glupost, kažem. Dobrota nije štit od loših stvari. Dobrota ne služi da ti se vraća dobrim. Dobar si na vlastitu odgovornost, kažem. Dobar si jer vjeruješ da je tako jedino moguće živjeti, kažem.
Zamišljam suze po ekranu mobitela.
Zamišljam nezaštićenu Ružu Malog Princa na maloj planeti.
Bit će sve dobro, kažem. Vjeruj mi, kažem. Ja vas čuvam, kažem.
Ja vas…
Plakat ću drugi put.
