U subotu, 7. februara, Kino Meeting Point u Sarajevu bit će domaćin jedinstvenog live izdanja regionalno priznatog podcasta „Dva i po psihijatra“, u izvedbi dr. Roberta Grujičića.
Povodom ovog susreta, koji je inspirisan knjigom „Blank“ Feđe Štukana, dr. Grujičić je za Magazin Gracija govorio o razlozima izlaska razgovora iz studija, važnosti prostora između dijagnoze i čovjeka, te o dijelovima knjige koji su ga najdublje dotakli – profesionalno, ali i lično.
Zašto ste odlučili da razgovor o „Blanku“ izađe iz studija i dobije formu živog susreta s publikom?
“Zato što su i „Blank“ i Feđa suštinski antistudijski. Teme o kojima on priča svakako nisu teme koje traže ugodne uslove i bezbednu distancu. Razgovor uživo je i za mene izlazak iz komfor zone, kao što je verujem ovakvo pisanje bio Feđin skok u nepoznato. Kada nema montaže i reprize, stvari postaju iskrenije, ponekad i neprijatnije. Zato mi je važno da se ovaj razgovor desi pred ljudima, da postane iskustvo koje ostaje da malo žulja i nakon što se svetla ugase.”
Kada ste zatvorili posljednju stranicu „Blanka“, šta je bila Vaša prva reakcija?
“Kada sam zatvorio korice knjige prva pomisao mi je bila: Šta sve moraš da prođeš kroz život da bi mogao ovako da se suočiš sa samim sobom? Ogoliti se tolikim auditorijumom bez skrivanja, opravdavanja i bez potrebe za ulepšavanjem zaslužuje veliko poštovanje. Iz te misli se i rodila ideja za ovaj razgovor koji nije zamišljen kao promocija knjige i ne kao neka dubinska psihološka analiza, više kao pokušaj da se ostane u onome što Blank i jeste, a to je lično svedočanstvo o tome kako izgleda kada dotakneš lično dno i šta posle toga.”
Često govorite o prostoru između dijagnoze i čovjeka – zašto se tu krije najviše istine?
“Kao psihijatra oduvek me zanimao taj prostor između dijagnoza, etiketa i ekstremnih ponašanja. To je moj lični Blank, večita profesionalna nepoznanica, koja dobija neku svoju logiku tek onda kada se servira uz ovakav lični narativ koji Feđa nudi.”
Postoji li nešto u „Blanku“ što Vas je dotaklo više kao čovjeka nego kao psihijatra?
“Najviše su me dotakle priče o ratu i iz rata, sa kojim mogu da se povežem i lično, kao što je verujem, slučaj sa većinom ljudi koji žive na ovim prostorima. U ovakvim pričama ne mogu da ostanem samo u profesionalnoj ulozi. To su pasusi u kojima psihijatar u meni mora da se skloni u stranu, a ostaje čovek koji prepoznaje sopstvene strahove, krivicu i tišine koje smo svi ovde naučili da normalizujemo.”
View this post on Instagram
