Piše Emina Hadžić
Nedavno sam prošla, i još uvijek prolazim, kroz jednu od najtežih faza u svom životu. Moj otac je doživio srčani udar, i 22 dana kasnije ga više nije bilo. Ta vijest me zatekla nespremnu, kao što takve stvari uvijek dolaze. Iznenada, bez upozorenja. Do posljednjeg trenutka nadala sam se čudu. Mislila sam da će se ipak izvući, da ćemo još bar malo vremena imati zajedno, smijati se, pričati, putovati, ali sudbina je odlučila drugačije. Otišao je, a sa sobom je odnio dio mene.
Od tada živim s prazninom koju ništa ne može ispuniti. Nedostaje mi sve… njegovi savjeti, njegov smijeh, način na koji je izgovarao moje ime. I ono najteže, nedostaje mi da mi telefon zazvoni i da na ekranu piše “tata ❤”. Tada shvatiš da više nikada nećeš dobiti taj poziv. Nikada više nećeš čuti taj glas. I ništa na svijetu ne može pripremiti čovjeka na tu tišinu.
Zato vam nikada neću prestati ponavljati: volite svoje roditelje dok su tu. Poštujte ih. Nađite vremena za njih. Ne odlažite poziv, ne ostavljajte zagrljaj za neki drugi dan. Jer dođe trenutak kada tog drugog dana više nema.
Ne uzimajte zdravo za gotovo njihovu prisutnost, njihovu ljubav, njihovu brigu. Jer jednog dana, kad ostanu samo uspomene, shvatite da biste dali sve na svijetu za još jednu priliku da ih pogledate, da im kažete koliko ih volite, da im zahvalite za sve.
Nema većeg bogatstva od toga da vam telefon zazvoni a na ekranu piše “mama” ili “tata”. Ako i dalje imate taj blagoslov, cijenite ga. Svakog dana!
