HA­ŠIM KU­ČUK HO­KI: Spa­vao sam sa vi­še od če­ti­ri hi­lja­de žena

Raz­go­va­rao: Ahmed Bu­rić 
Fo­to: Al­min Zrno

Kad je u vri­je­me pro­cva­ta so­ci­ja­lis­ti­čke Ju­go­sla­vi­je za­pje­vao pje­smu U oči­ma kri­jem tu­gu, žene su mu sla­le ne­vje­ro­va­tnih 70.000 pi­sa­ma dne­vno. Nje­go­va će zvi­jez­da sja­ti sve do po­čet­ka osam­de­se­tih, kad je odlu­čio da se po­vu­če. “Tad sam, ja­ra­ne, bio na vrhun­cu i ni­je mi pre­os­ta­lo ni­šta dru­go”, kaže ovih da­na ame­ri­čki držav­lja­nin Ha­šim Ku­čuk Ho­ki, či­ja sko­ro mit­ska bio­gra­fi­ja sadrži po­dat­ke da je 18 pu­ta pje­vao Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu, da je iz de­vet bra­ko­va ste­kao is­to to­li­ko dje­ce (a de­se­to je na pu­tu), da se izme­đu nas­tu­pa tu­kao sa ta­daš­njom ek­stre­mnom pro­če­tni­čkom i pro­us­ta­škom emi­gra­ci­jom i da je spa­vao sa vi­še od 4.000 žena. Živi u Foj­ni­ci i spre­ma se obja­vi­ti no­vi ma­te­ri­jal. Fi­zi­čki im­po­zan­tan, Ho­ki pod­sje­ća na sta­rog blu­ze­ra Van Mor­ri­so­na. Ču­dna kom­bi­na­ci­ja bo­san­ske su­dbi­ne i ame­ri­čkog sna vam se može do­pas­ti ili ne, ali ra­di se o ve­oma živo­pi­snom sa­go­vor­ni­ku. Prve ri­je­či ko­je je naš di­kta­fon za­bi­lježio bi­le su: “Ime mi je Ha­šim Ku­čuk, zo­vu me Ho­ki. Sad je pe­tna­es­ti okto­bar, 20.55 sa­ti.  Raz­go­va­ra­mo u Ze­ni­ci u slas­ti­čar­ni ‘Kris­tal 4’. Ho­ću da kažem da mo­ral­no i ma­te­ri­jal­no sto­jim iza sva­ke ri­je­či  ka­za­ne u ovom in­ter­vjuu. Ta­ko da ako ne­kog tre­ba da tuže, ne­ka tuže me­ne, i sno­sim svu kri­vi­cu za is­ti­nu ko­ju ću ov­dje re­ći.”

BURIĆ: Du­go Vas ni­je bi­lo, ali naj­bo­lje je da kre­ne­mo od sa­mog po­čet­ka.   

KU­ČUK: Prvu pje­smu sam sni­mio pro­fe­si­onal­no 1964. Bi­la je to pje­sma Ne­ma te vi­še Ali­ja, oče moj, i to mi je naj­draža pje­sma u ka­ri­je­ri, jer sam je po­sve­tio svom ocu Ali­ja­gi. Može bi­ti da je to bi­la mo­ja naj­po­pu­lar­ni­ja pje­sma do mog naj­ve­ćeg hi­ta U oči­ma kri­jem tu­gu. Ona je to i os­ta­la u ne­koj mje­ri, a može bi­ti da je zbog ime­na Ali­je Ize­tbe­go­vi­ća ona u Bo­sni ma­nje po­pu­lar­na ne­go dru­gdje. Pje­vao sam po ka­fa­na­ma, kao i svi os­ta­li pje­va­či. Imao sam čast i sre­ću da sam upo­znao naj­bo­lje mu­zi­ča­re u onoj sta­roj Ju­go­sla­vi­ji. Bi­li su to Ismet Alaj­be­go­vić Šer­bo, Jo­vi­ca Pet­ko­vić, Omer Po­brić, Be­sim iz Vi­so­kog. U dru­gom re­du mo­ji su ido­li bi­li pje­va­či Sa­fet Iso­vić, gla­so­vni ka­pa­ci­tet ko­ji se vi­še u 100 go­di­na ne­će ro­di­ti, on­da Za­ima­ga Ima­mo­vić, naj­bo­lji sev­da­li­ja u is­to­ri­ji, on­da Him­zo Po­lo­vi­na. Naj­lje­pši žen­ski glas ima­la je Ze­hra De­ović, bi­le su tu još i Be­ba Se­li­mo­vić, Zo­ra Du­blje­vić, Na­da Ma­mu­la itd. Nedžad Sal­ko­vić je u to vri­je­me bio oli­če­nje lje­po­te i pa­me­ti i zna­nja, a li­jep je glas imao i Ze­ke­ri­jah Đe­zić. Pje­vač u ka­fa­ni tad ni­je mo­gao bi­ti sva­ko. Mo­rao si da bu­deš izu­ze­tno do­bar, za ra­zli­ku od da­nas. Ra­hme­tli Has­ko Ha­ve­rić i Vlat­ko Pe­tro­vić su mi pružili prvu po­dršku u ta­daš­njoj RTV Sa­ra­je­vo.  

BURIĆ: Da li je ne­obi­čan iz­gled bio do­pri­nos ve­li­kom us­pje­hu? Bi­li ste “prvi ču­pa­vac u na­ro­dnoj mu­zi­ci”? 

KU­ČUK: Bi­lo je ču­dno, ne­za­mi­sli­vo da šez­de­se­tih u na­ro­dnoj mu­zi­ci iza­đeš sa ta­mnim na­oča­la­ma i du­gom ko­som.

BURIĆ: Ot­kud taj imidž?

KU­ČUK: Bio sam is­pred mno­gih pje­va­ča, bez ob­zi­ra na to što sam bio sev­da­li­ja. Imao sam oca ko­ji je li­je­po pje­vao, ta­ko da sam učio sev­dah od nje­ga, a tek on­da kad sam po­čeo slu­ša­ti ra­dio, učio sam i rock i pop pje­sme. Gle­da­ju­ći Bea­tle­se pre­ko ekra­na, či­ta­ju­ći no­vi­ne, pus­tio sam du­gu ko­su i imi­ti­rao Jo­hna Len­no­na.

BURIĆ: Ne­ka­da ste bi­li gor­lji­vi Ju­go­sla­ven.    

KU­ČUK: Da se ra­zu­mi­je­mo, mo­ja je ze­mlja ona biv­ša Ju­go­sla­vi­ja. To jes­te bi­la naj­lje­pša ze­mlja na svi­je­tu, ze­mlja mi­ra, pro­spe­ri­te­ta, osmi­je­ha i sev­da­ha, tj. lju­ba­vi, pro­vo­da, me­ze­tlu­ka, pje­sme i sve­ga. Sve ono što je naj­lje­pše bi­lo, bi­lo je u onoj ze­mlji. Bi­ti Ju­go­sla­ven u ono vri­je­me je bi­lo ne­što naj­lje­pše za me­ne. Va­spi­tan sam da vo­lim ze­mlju, svoj na­rod, i sa po­no­som sam pred­stav­ljao u svi­je­tu onu biv­šu, Ti­to­vu Ju­go­sla­vi­ju. Ja vo­lim sta­ru ju­go­sla­ven­sku zas­ta­vu sa zvi­jez­dom. Moj ra­hme­tli ba­bo se ni­je okre­nuo u gro­bu. Va­spi­tan sam ta­ko da os­ta­nem ci­je­log živo­ta ono što je­sam, onaj sta­ri Ju­go­sla­ven. Ja sam to.

BURIĆ: One Ju­go­sla­vi­je vi­še ne­ma.

KU­ČUK: Ja sam je­di­ni ju­go­sla­ven­ski pje­vač ko­ji je u Ope­ra Ho­useu, naj­ču­ve­ni­joj oper­skoj ku­ći na svi­je­tu, imao so­lis­ti­čki kon­cert. Obi­šao sam svi­jet, u 17 ze­ma­lja sam bio sa mar­ša­lom Ti­tom. Moj pa­soš, onaj sta­ri pa­soš sa šest ba­klji, bio je naj­ja­či u svi­je­tu. Mo­gao sam ga pro­da­ti za 10-15 hi­lja­da do­la­ra kad god sam htio ako slu­čaj­no ni­sam imao pa­ra. Do­du­še, to se ni­kad ni­je do­go­di­lo. Pla­kao sam sto­ti­ne pu­ta kad sam gle­dao na­še spor­tis­te po­put Oba­do­va, Par­lo­va i os­ta­lih. Tu su bi­li i na­ši ko­šar­ka­ši, možda smo u gru­pnim spor­to­vi­ma bi­li naj­ja­či, kad se di­za­la zas­ta­va sa pe­to­kra­kom i kad se slu­ša­la hi­mna. Ja sam 1971, po­sli­je ubis­tva ju­go­sla­ven­skog am­ba­sa­do­ra Ro­lo­vi­ća u Stoc­khol­mu, u inat oti­šao u par­ti­zan­skoj uni­for­mu i pje­vao u Malmöu, u Göte­bor­gu, a mo­je ko­le­ge Le­pa Lu­kić, ko­ja je pred­stav­lja­la Srbi­ju, i, mi­slim, Te­re­za Ke­so­vi­ja iz Hrvat­ske, Ma­ri­ja­na Deržaj iz Slo­ve­ni­je, Ismet Krcić iz Crne Go­re, i vo­di­te­lji Mi­ća Or­lo­vić, Hel­ga Vla­ho­vić, or­kes­tar Ace Ste­pi­ća, pla­ši­li su se kad su me vi­dje­li i ni­su htje­li da se druže sa mnom. Spa­vao sam u po­se­bnom ho­te­lu. Ja se ni­sam pro­da­vao kao mo­je vaj­ne ko­le­ge ko­je su pje­va­le če­tni­ci­ma i us­ta­ša­ma. Ni­sam mo­gao da pje­vam mudžahe­di­ni­ma, jer ni­sam znao šta je ri­ječ mudžahe­din. Svi Mu­sli­ma­ni ko­ji su bi­li u emi­gra­ci­ji, bi­li su 99 pos­to Ju­go­sla­ve­ni, ga­rant.

BURIĆ: Ali, Ju­go­sla­vi­ja se ra­spa­la.

KU­ČUK: Ra­spad Ju­go­sla­vi­je je emi­gra­ci­ja pažlji­vo pri­pre­mi­la. Kad ne­ko kaže da su Ame­ri­kan­ci kri­vi za sve ovo, to je je­dna or­to­dok­sna laž i to je ja­ko smi­je­šno. Ame­ri­ka je htje­la da ovo bu­de Ame­ri­ka. Us­ta­ška i če­tni­čka emi­gra­ci­ja je želje­la svim si­la­ma da se uni­šti SFRJ. Ali, pra­va is­ti­na je i u to­me da za ovo što se de­si­lo kri­vi­cu sno­se i štam­pa, no­vi­na­ri, ure­dni­ci, ko­ji su naj­ve­ći kriv­ci za ra­spad Ju­go­sla­vi­je. Ja sam 10 go­di­na pri­je ne­go što se ovo de­si­lo či­tao sve no­vi­ne, i vi­dje­lo se, na­pri­mjer, u za­gre­ba­čkom Vje­sni­ku, izme­đu re­do­va, šta ra­di us­taš­tvo. Ako sam či­tao beo­grad­ske Ve­čer­nje no­vos­ti, on­da sam či­tao izme­đu re­do­va i če­tni­čki dio emi­gra­ci­je, a i u Oslo­bo­đe­nju je po­ne­kad izme­đu re­do­va bi­lo to­ga što će se ka­sni­je de­si­ti u Bo­sni, ite­ka­ko dos­ta je bi­lo to­ga. Ure­dni­ci i no­vi­na­ri bi­li su ku­plje­ni. Pri­pre­ma ra­spa­da je tra­ja­la du­go, emi­gra­ci­ja je ku­pi­la sve na­še po­li­ti­ča­re, jer su oni bi­li si­ro­ma­šni. Evo, ana­li­zi­raj­te šta su ima­li da­naš­nji pred­sje­dni­ci. Ko su ti lju­di? Oda­kle su svi ti ge­ne­ra­li, ni­je­dan ni­je ro­đen u ma­lom mjes­tu ko­je ima na kar­ti, ne­go ne­gdje u brdu, gdje ne pos­to­ji ni ko­zja sta­za, pa su pos­ta­li ge­ne­ra­li i admi­ra­li. Čuj, admi­ral ro­đen u brdu gdje ni­je bi­lo ni po­to­ka? Da se vra­tim: ko su ti ge­ne­ra­li ko­ji vo­de ovu ze­mlju, i ko­ji su vo­di­li onu ze­mlju? Ko su ti pred­sje­dni­ci, šta su ima­li? Dvo­so­ban ili je­dno­so­ban stan, bi­li u za­tvo­ri­ma. A da­nas se hva­le i di­če se da su bi­li u za­tvo­ri­ma. U nor­mal­nom svi­je­tu strpa­lo bi ga u za­tvor, ne bi ga pus­ti­lo ni­kad vi­še u živo­tu. Od svih po­li­ti­ča­ra da­nas, šest pred­sje­dni­ka za me­ne su ra­tni zlo­čin­ci, svih šest pred­sje­dni­ka. Plus osam čla­no­va za­dnjeg Pred­sje­dniš­tva SFRJ. A Ge­ne­ral­štab biv­še Ju­go­sla­ven­ske na­ro­dne ar­mi­je je prvi na lis­ti ra­tnih zlo­či­na, i bio sam sre­tan kad sam vi­dio da ih je NA­TO ona­ko po­čeo uni­šta­va­ti. A možda se sve i da­lo spa­si­ti. Da je Bo­gić Bo­gi­će­vić ta­da dao svo­ja dva prsta, ne bi­smo po­sli­je gle­da­li tri, ne bi oti­šla ci­je­la ru­ka. Svu­gdje na svi­je­tu gdje vlast ho­će ka­tas­tro­fu, upa­da voj­ska. I sad, kad gle­dam sve ovo, vi­dim da da­naš­njim po­li­ti­ča­ri­ma ne tre­ba su­di­ti Ha­ag, ne­go na­rod. A na­ro­da iz­gle­da da i ne­ma, pa bi i nje­mu tre­ba­lo da ne­ko pre­su­di.

BURIĆ: Taj Ne­ko je po Ha­ši­mu Ku­ču­ku, pre­tpos­tav­lja­mo… 

KU­ČUK: …Ti­to, kad se us­ta­ne iz gro­ba. To je čo­vjek ko­ji je bio nat­pri­ro­dno pa­me­tan i jak, ko­ji je uspio da ove da­naš­nje haj­va­ne, Bal­kan­ce, drži 50 go­di­na u mi­ru.  Mi smo sto­ka je­dna. Bal­kan­ci. Na tur­skom Bal­kan zna­či krva­va gla­va, ili pla­nin­ski čo­vjek u dru­gom pre­vo­du. Da­kle, ovo će bi­ti vje­či­to krva­vo. Mi smo ne­kul­tu­ran na­rod, prljav, ne­po­šten pre­ma se­bi. A mi smo bra­ća po sve­mu, bez ob­zi­ra da li je on Srbin, Hrvat ili Mu­sli­man. Is­ti je­zik pri­ča­mo. A sve su na­ci­je i vje­re izmiš­lje­ne. Ja sam bio ja­ko do­bar vjer­nik. Čak sam sa 14 go­di­na bio naj­mla­đi mu­je­zin u is­to­ri­ji sta­re Ju­go­sla­vi­je, i vje­či­to sam imao ke­ca iz vla­da­nja. A da­nas pro­fe­so­ra ko­ji me je kažnja­vao zbog to­ga ne mo­gu is­tje­ra­ti iz džami­je. Da­nas su svi ko­mu­nis­ti u džami­ji. Njih ni­je bi­lo kad sam ja oku­ji­sao.

BURIĆ: Va­še pre­zi­me Ku­čuk vu­če po­ri­je­klo iz Tur­ske. 

KU­ČUK: Mio­drag Pe­tro­vić Čka­lja me je 70-ih go­di­na na­jav­lji­vao kao pe­tog da­hi­ju. A u 80-im mo­gu da kažem da sam kao Ju­go­sla­ven bio naj­pro­ga­nja­ni­ji pje­vač u is­to­ri­ji sta­re Ju­go­sla­vi­je. In­te­re­so­vao sam se za svo­je po­ri­je­klo, imao sam vre­me­na. Crno­gor­ci naj­bo­lje zna­ju svo­je sta­blo, Srbi ma­nje-vi­še, Mu­sli­ma­ni ni­ka­ko, ni­je me ni­kad in­te­re­so­va­lo ko mi je bio pra­de­do. Ali, oti­šao sam kod pro­fe­so­ra i on mi je iz praš­nja­vih knji­ga pro­na­šao pre­zi­me Ku­čuk, i on­da se ispos­ta­vi­lo da su bi­li na pla­ni­ni Ru­dnik u srcu Šu­ma­di­je. Iz ču­ve­ne srpske po­ro­di­ce Đe­ver­lić je­dan je pre­šao na islam i pos­tao je pa­ša, ču­ve­ni da­hi­ja. Bio je po­gla­var u Kra­gu­jev­cu, pa­ša bio, znaš ono – An­ga­li­ja, Ku­ču­ka­li­ja, Mu­la­ju­suf, Me­hme­da­ga i ta­ko. Bio je ču­ve­ni da­hi­ja. Maj­či­ni su bi­li šej­ho­vi, uče­ne gla­ve. S oče­ve stra­ne su bi­li ra­tni­ci, haj­va­ni, a s maj­či­ne stra­ne su bi­li ma­lo so­fis­ti­ci­ra­ni. U Srbi­ji su mal­te­ne svi Mu­sli­ma­ni pos­ta­li od pra­vo­sla­va­ca, pri­zna­li oni to ili ne. Ov­dje is­to je­dan ogro­man broj, vje­ro­va­tno i od bo­gu­mi­la i ne­vjer­ni­ka, a je­dan ma­nji dio i od ka­to­li­ka. Evo, uzmi mu­zi­ku kod pra­vo­sla­va­ca, kod Srba i kod Mu­sli­ma­na-Boš­nja­ka. Vi­še Srbi li­če na Tur­ke ne­go mi, vi­še oni ima­ju li­ca ar­ka­da­ša. Jer, onaj ko je pri­mio islam od Srba, ni­kad vi­še ni­je pri­mio Tur­či­na u po­ro­di­cu. A ovi Srbi ko­ji ni­su pri­hva­ti­li, njih su Tur­ci ga­nja­li, pa ko­ga su sti­gli – sti­gli.

BURIĆ: Šta je bio ra­zlog pri­li­čno na­glog Ho­ki­je­vog po­vla­če­nja sa es­tra­de po­čet­kom 80-ih?

KU­ČUK: Bio sam pos­ti­gao sve u pje­smi: 47 zla­tnih plo­ča za ve­oma krat­ko vri­je­me, pet pu­ta zla­tni mi­kro­fon sam do­bi­jao za naj­po­pu­lar­ni­jeg pje­va­ča. Do­bi­jao sam dne­vno izme­đu 70 i 100 hi­lja­da pi­sa­ma. Bio sam stra­šno po­pu­la­ran, si­gur­no naj­po­pu­lar­ni­ji pje­vač svih vre­me­na u onoj Ju­go­sla­vi­ji.  Znao sam da je ovo Bal­kan, diže te do je­dnog stu­pnja, i on­da te pu­šta da na­glo pa­daš. Ko je bio po­pu­la­ran kao Čo­la, ni­ko, pa je na­je­dan­put nes­tao? Po pri­ro­di sam avan­tu­ris­ta, a upo­znao sam, za­hva­lju­ju­ći pje­smi, mno­go li­je­pih, naj­lje­pših žena. Ženio sam se mno­go pu­ta.

BURIĆ: Ko­li­ko?

KU­ČUK: Zva­ni­čno, de­vet pu­ta. Tu je de­vet zla­tnih žena, de­ve­to­ro dje­ce, pet si­no­va i če­ti­ri kćer­ke. De­se­to će se, ako­bo­gda, ro­di­ti u fe­bru­aru, ta­ko da ću pos­ta­ti de­se­ti put, ona­ko ju­bi­lar­no, otac. Imam li­je­pu pro­šlost što se ti­če žena.

BURIĆ: U Bo­sni se lju­di žene naj­češ­će je­dnom, naj­vi­še dva­put.    

KU­ČUK: To su sve haj­va­ni. Ne­ka mi moj ba­bo opros­ti, a imao je i on dvi­je žene. Mo­ju maj­ku Ha­li­du je ukrao kad je ima­la 16 go­di­na. Ja sam na ba­bu. A po vje­ri se zna da ja imam pra­vo na je­dnu, če­ti­ri, se­dam ili vi­še žena.

BURIĆ: U tom se slu­ča­ju ne pro­ti­vi­te re­li­gij­skom ko­de­ksu. 

KU­ČUK: Ma ka­kvi. U tom je­dnom živo­tu me­ni su žene sve na svi­je­tu. I dje­ca.

BURIĆ: Je li in­dis­kre­tno ako Vas pi­ta­mo s ko­li­ko ste žena spa­va­li?

KU­ČUK: Ja­ra­ne, slab sam ma­te­ma­ti­čar, ali su­mnjam da je ne­ko u Ju­go­sla­vi­ji imao vi­še žena.

BURIĆ: Svo­je­vre­me­no, po­čet­kom 80-ih, bo­kser s Ko­so­va Azis Sa­li­hu izja­vio da je imao pre­ko 1.100 žena!

KU­ČUK: Laže ši­pac, znaš šta je sa hi­lja­du žena spa­vat’? Do­du­še, mo­gu­će je, sna­ga, bo­kser, po­pu­la­ran, iz­držljiv, ali to je za me­ne ma­la ci­fra. Ja sam tek po­čeo da bro­jim od če­ti­ri hi­lja­de.

BURIĆ: Je­dan Vaš sin se zo­ve Ali­ja Ti­to.  

KU­ČUK: Ta­ko je. Dao sam ime mo­ga je­dnog i dru­gog ba­be. I od sa­da kad pi­šeš Ku­čuk mo­lim te na­pi­ši Hadži-Ku­čuk, jer ja sva­ke go­di­ne idem Ti­tu na grob i to je moj je­di­ni hadž. Iz po­što­va­nja pre­ma nje­mu na­zvat ću i svo­je de­se­to di­je­te, do­kto­ri­ca mi je re­kla da je zdra­vo i da će bi­ti mu­ško, i zvat će se Ti­to II. Ti­to dva. Za Ti­ta, na­rod je imao sa­mo je­dan buv­ljak. Sje­ver­na Ita­li­ja ži­vje­la od ovog na­ro­da, a da­nas je sva­ki ćo­šak buv­ljak. To je vi­dlji­vi­je u Srbi­ji, jer sa­da mo­ja Bo­sna za Srbi­ju iz­gle­da kao Švi­car­ska. Sve se vra­ti­lo Srbi­ji, ta­mo na­rod ja­ko te­ško živi.

BURIĆ: Što, na­ra­vno, ne zna­či da je u Bo­sni da­nas do­bro? 

KU­ČUK: Bo­snu kao Bo­snu sa ovim da­naš­njim ru­ko­vod­stvom ne vi­dim ni­ka­ko.  U ovoj vlas­ti je sve go lo­pov do lo­po­va. Znam šta na­rod pri­ča. A i vi­dim. Ja bih pos­ta­vio za pred­sje­dni­ka Zlat­ka La­gumdžiju, po­šten je i Ha­ris Si­lajdžić, a i Ga­nić je O.K., ipak je on ame­ri­čki đak. Ime­na mi­nis­ta­ra ni pred­sje­dni­ka uop­šte me ne in­te­re­su­ju, to ni­su ni pred­sje­dni­ci ni mi­nis­tri. Znam šta mo­ja maj­ka kaže, šta kaže mo­ja ses­tra Na­si­ma, ko­ja je iz­gu­bi­la Sa­ki­ba sa 32 go­di­ne, i šta one doživ­lja­va­ju da­nas. Kad im  do­đu na­pla­ti­ti stru­ju ili kad odu po li­je­ko­ve, bi­va­ju ši­ka­ni­ra­ne. Znam šta maj­ke i oče­vi doživ­lja­va­ju. Znam šta pri­ča ru­dar, znam šta pri­ča drvo­sje­ča i znam da su da­naš­nji vla­da­ri u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni lo­po­vi. Sve lo­pov do lo­po­va. To tre­ba smi­je­ni­ti i usra­nom mot­kom na­ju­ri­ti. To što vo­di ovu ze­mlju je sku­pi­na ma­ga­ra­ca. Sa­da još mo­ram da se izvi­nim ma­gar­ci­ma, jer i oni bi bo­lje izve­li na­rod na put. Ako bih re­kao da su oni div­lje zvi­je­ri, on­da bih se mo­rao izvi­nja­va­ti zvi­je­ri­ma. Še­ta­ju­ći Bo­snom, vi­dim da džami­je ni­ču je­dna do dru­ge, a ni­gdje bol­ni­ce, ni­gdje ob­da­ni­šta.

BURIĆ: Ka­ko bi bi­lo kad bi Ho­ki bio po­li­ti­čar? 

KU­ČUK: Je­di­na par­ti­ja ko­joj ja da­nas pri­pa­dam, to je eko­lo­ško druš­tvo ko­je smo osno­va­li u Foj­ni­ci. Ja sam ko­smo­po­li­ta, vo­lim pri­ro­du, čis­to­ću, a ovo je prljav na­rod. Hi­gi­je­na je očaj­na, po­na­ša­nje pre­ma pri­ro­di je očaj­no. Po­đi­mo od Foj­ni­ce, mog ro­dnog mjes­ta, ko­ja je bi­la oli­če­nje čis­to­će i te­fe­ri­ča, ra­ha­tlu­ka po­red ri­je­ke. Da­nas čo­vjek u ro­ni­la­čkoj uni­for­mi ne može ući u ri­je­ku, ko­ja se mo­gla pi­ti u cen­tru gra­da. Na­rod ko­ji živi u Foj­ni­ci je moj na­rod, a oni ko­ji su do­šli sa se­la na asfalt, oni ba­ca­ju oko­lo i na­uči­li su da ima­ju ko­ko­ši­njac. Ko je taj mi­nis­tar eko­lo­gi­je? Ko je mi­nis­tar zdrav­stva? Ne po­sje­ću­ju ma­la mjes­ta, u ko­ji­ma se na­rod pa­ti. U ime svih maj­ki ko­je su pro­pla­ka­le, u ime mo­je maj­ke Ha­li­de i u ime svih maj­ki, svih oče­va, i u ime onih po­gi­nu­lih svih na­ci­onal­nos­ti, re­ći ću da mno­gi od njih ni­su si­gur­ni za­što su nji­ho­vi naj­bliži iz­gu­bi­li život? Ni­je­dna država, ni­je­dna vlast, po­zna­va­ju­ći mno­ge, i Srbe i Hrva­te i Mu­sli­ma­ne ko­ji su se bo­ri­li, i te bor­ce še­hi­de ko­ji su da­nas po­ko­pa­ni, ni­je se brže oslo­bo­di­la svo­jih bo­ra­ca kao mu­sli­man­ska vlast. A vje­ro­va­tno je ta­ko i sa Srbi­ma. Hrva­ti su ne­što pa­me­tni­ji, oni se svo­jih ni­su odre­kli.  Kri­vi su ti ge­ne­ra­li u Ar­mi­ji, ka­ko se zo­ve ovaj ge­ne­ral, De­lić. On se ne bri­ne o svo­jim bor­ci­ma, on se bri­ne o se­bi, o svo­jim ge­ne­ra­li­ma i pu­ko­vni­ci­ma, ne bri­ne se o svo­jim ra­nje­ni­ci­ma i biv­šim bor­ci­ma. Nji­ma je li­je­po da oni ima­ju. Ra­nje­ni­ci da­nas po uli­ci pro­se. Prvo ge­ne­ra­le tre­ba mi­je­nja­ti, ko­man­dan­te. Uos­ta­lom, ko je taj Ra­sim De­lić? Čuo sam da je bio ma­ga­ci­oner. Sva­ka čast ako je bio di­van bo­rac, ali on­da mo­ra da se bo­ri i u mi­ru za svo­ju voj­sku.

BURIĆ: Ma­ga­ci­oner je bio Ha­lid Čen­gić, a o bo­ra­čkoj vje­šti­ni Ra­si­ma De­li­ća još se uvi­jek po­le­mi­zi­ra. Bi­lo ka­ko bi­lo, po­li­ti­čki ana­li­ti­ča­ri boš­nja­čke vlas­ti ugla­vnom su je­din­stve­ni u ocje­ni da je ova­kav sis­tem vlas­ti proi­zve­la fi­lo­zo­fi­ja, ugla­vnom, Je­dnog čo­vje­ka.       

KU­ČUK: A, nje­ga. Ja sam imao pre­di­vnog oca ko­ji se zvao Ali­ja. On me je va­spi­ta­vao da je do­bar mu­sli­man onaj ko­ji ni­ka­da ni­ko­ga ne uvri­je­di ni­ti po­vri­je­di. S te stra­ne sam ja do­bar mu­sli­man. A on­da je kre­nu­lo to na­me­ta­nje dru­gih ba­ba i kod nas i kod Srba i kod Hrva­ta, i oni su se­bi do­zvo­li­li da nam kažu ka­ko mi ni­smo do­vo­ljno to što je­smo. Ni­ko­me ne do­zvo­lja­vam da mi izi­gra­va ba­bu. Imam je­dnog, dru­gi je na ne­be­si­ma i to je to. A svi smo pos­ta­li od je­dno­ga. Ne bih pje­vao ni­je­dnom pred­sje­dni­ku ko­ji je do­pri­nio ra­spa­du mo­je sta­re Ju­go­sla­vi­je. Svi po­li­ti­ča­ri ko­ji su se da­nas zadržali sma­tram ih ve­li­kim kriv­ci­ma za ra­spad i za smrt i gu­bi­tak hi­lja­da ne­vi­nih živo­ta.

BURIĆ: Lju­di bi Vam mo­gli za­mje­ri­ti ova­kav odnos pre­ma Ize­tbe­go­vi­ću, kao što se ču­je da Vam za­mje­ra­ju što ste iz Ame­ri­ke prvo do­šli u Srbi­ju, pa tek on­da u Bo­snu.

KU­ČUK: Dva­de­set i dvi­je go­di­ne ni­sam bio u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji na duže vri­je­me. Ni­sam ni­ka­kav iz­daj­nik i ni­sam di­je­lio ra­ju na Boš­nja­ke, na Srbe, na Hrva­te. Ja sam Bo­sa­nac, ni­sam Boš­njak, ne­ka to zna­ju svi pa­me­tnja­ko­vi­ći ko­ji će da me mrze, ne in­te­re­su­je me, nek’ me mrze. Ko god ho­će da kaže lep ili li­jep, be­lo ili bi­je­lo, ne­ka go­vo­ri ka­ko ho­će. Ko god ho­će da se osje­ća Me­ksi­kan­cem, Es­ki­mom, to je nje­go­vo pra­vo, i Boš­nja­kom i Srbi­nom i Hrva­tom. Nek’ me­ni os­ta­ve mo­je. Šta su mo­ja dje­ca? Gdje su nes­ta­li mi­li­oni mi­je­ša­nih bra­ko­va? Evo, ja imam de­ve­to­ro dje­ce, sa tri Mu­sli­man­ke, imam dje­cu sa Hrva­ti­ca­ma, Srpki­nja­ma, Ame­ri­kan­ka­ma, ne­ma vje­re s ko­jom ne­mam. Ne­ko će da kaže da su Boš­nja­ci. Ma, ni­su, ja­ra­ne, ima ih ko­ji ni­su ni Bo­san­ci, jer su Ame­ri­kan­ci. Ne­ću ih uči­ti tim glu­pos­ti­ma, ne­ću da ih učim ni vje­ri ni na­ci­ji, sa­mo ih učim da bu­du do­bri lju­di. A to što je ne­ko re­kao da je Ha­šim Ku­čuk Ho­ki pje­vao po No­vom Sa­du? No­vi Sad je moj, i Beo­grad je moj, i Sa­ra­je­vo, i Sko­plje, i Du­bro­vnik. A ja imam ame­ri­čki pa­soš, ja sam Ame­ri­ka­nac, pa i s te stra­ne mo­gu ta­ko da go­vo­rim. Da ti is­kre­no kažem, je­bem ma­ter svi­ma oni­ma ko­ji me di­je­le.

BURIĆ: Je li is­ti­na da ste bi­li oženje­ni Mi­li­ja­nom Ba­le­tić, “no­vi­nar­kom” ko­ja je na po­čet­ku ra­ta u Sa­ra­je­vu iz­vje­šta­va­la o “na­pa­di­ma mudžahe­di­na na go­lo­ru­ki srpski na­rod”?

KU­ČUK: Ni­je. Is­ti­na je da je ona mo­ja di­vna pri­ja­te­lji­ca, a za­služila je ono što je sa­da. Ona je bi­la po­li­ti­čki an­gažova­na, a mi smo se sa­mo družili. Sad je vi­dje­la da je po­gri­je­ši­la i da joj se to što je ra­di­la osve­ti­lo. Vi­še je ne­ma u ja­vnos­ti i svi oni na­ci­ona­lis­ti ko­ji su je po­ma­ga­li su je za­bo­ra­vi­li. Ja sam joj je­dnog tre­nut­ka re­kao –Mi­li­ja­na, do­bro me gle­daj, ti si ta­ko pri­ča­la o Mu­sli­ma­ni­ma, zva­la nas Tur­ci­ma, ra­di­la  prlja­vo pro­tiv nas, da sam se ja, gle­da­ju­ći te­le­vi­zi­ju, hi­lja­du pu­ta upi­tao da li smo mi za­is­ta zvi­je­ri. Znao sam se­bi go­vo­ri­ti da ću je je­dnom sti­ći i j….ti joj ma­ter, ali re­kao sam joj – eto, iz­da­li su te ti tvo­ji če­tni­ci, a ja ću ti po­mo­ći jer imam mer­ha­me­tli du­šu.  Do­bi­la je što je za­služila, ma­lo se lju­ti­la što su po no­vi­na­ma pi­sa­li da se uda­je za me­ne, da je bu­du­ća Ho­ki­je­va žena, i ras­ta­li smo se pri­ja­telj­ski.

HO­KI: Je li bes­kom­pro­mi­snost u vo­đe­nju avan­tu­ris­ti­čkog živo­ta mo­gao bi­ti je­dan od ra­zlo­ga što ste vi­še od dva mje­se­ca če­ka­li na bo­san­ske do­ku­men­te, pa­soš i li­čnu kar­tu?

KU­ČUK: Možda traže da po­dme­tnem ne­ku lo­vu, ili da na­đem ve­zu. Ili da glu­mim ne­kog ve­li­kog mu­sli­ma­na, šta li? Mo­gu ja po­te­gnu­ti ne­ku ve­zu, ali ne­ću, ja sam gra­đa­nin ove ze­mlje, ro­đen u Foj­ni­ci. Ovaj ti je na­rod ta­kav, što ga vi­še bi­ješ po uši­ma, on je sve po­kor­ni­ji. Ja ho­ću da pi­jem, ženim se, i kur­vam se, a pri­tom opet ne mrzim ni­kog. Kad do­đe ra­ma­zan, ja pos­tim; kad do­đe Baj­ram, po­štu­jem, al’ kad ni­je ra­ma­zan, ja vo­lim obi­čni život. Vo­lim i da pi­jem i da me­ze­tim i da pje­vam i da pla­ćam kur­ve. Mi­slim da sam čo­vjek ko­ji naj­vi­še pla­ća kur­ve na svi­je­tu, to mi je bio me­rak i os­tao mi je me­rak da pla­tim kur­vu i go­to­vo.

BURIĆ: Ko­li­ke su ci­je­ne ta­kvih za­do­volj­sta­va? 

KU­ČUK: U Las Ve­ga­su dos­ta vi­so­ke. Na 42. ave­ni­ji u New Yor­ku su jef­ti­ni­je, ali sad ka­ko je ovo si­da za­vla­da­la, ci­je­na im je pa­la, pa za­to čo­vjek i ra­zmiš­lja da li će s nji­ma da bu­de. Ali, kad odeš u Las Ve­gas, ima pre­di­vnih ho­tel­skih kur­vi, ko­je tu za­kon­ski bo­ra­ve. Tu sam pla­ćao izme­đu 300, 400, 500 do­la­ra, za­vi­si šta želiš da ti ra­di. A ne­ma žene ko­ja ni­je sku­pa. Naj­sta­ri­ji za­nat ne ide na šarm, ne­go na lo­vu. Ja kur­vu ni­kad ni­sam gle­dao kao obje­kat. Ja sam ih uvi­jek doživ­lja­vao kao oso­be, di­vne žene ko­je ra­de svoj po­sao. Mi­sliš da su pje­va­či bo­lji? Pa, pje­va­či su ve­će kur­ve ne­go ove što su na uli­ci, svi smo mi is­ti. Ko­li­ko kur­vi me­đu po­li­ti­ča­ri­ma ima? Mi­sliš da ni­su po­li­ti­ča­ri naj­ve­će kur­ve na svi­je­tu? Ali oni su po­kva­re­ne kur­ve. One što ra­de na 42. uli­ci su po­šte­ne kur­ve – ako ho­ćeš da pla­tiš, sve je O.K. A kod po­li­ti­ča­ra ne znaš ko­li­ko će ti na­pla­ti­ti. Živio sam osam mje­se­ci sa je­dnom pro­fe­si­onal­nom kur­vom i za­lju­bio se, ja­ra­ne, mo­lio je da pre­ki­ne po­sao, i oženio bih je, ali ona ni­je htje­la, ili ni­je smje­la, sta­ti s po­slom. On­da sam se pri­si­lio i po­bje­gao od nje.

BURIĆ: Ka­kva je da­naš­nja mu­zi­čka sce­na na po­dru­čju na ko­jem je Ho­ki ne­kad ha­rao?

KU­ČUK: Sa­da imam 12 CD-a, što za­ba­vnih, što na­ro­dnih, ko­je sam sni­mao za svo­ju du­šu. U mom sti­lu to ne pos­to­ji, ta Tur­ska, taj Te­he­ran, ka­ko ga ja zo­vem, to či­me je op­te­re­će­na na­ša na­ro­dna mu­zi­ka. Ja sam os­tao onaj sta­ri Ho­ki. Ja i da­nas slu­šam me­lo­di­je svo­jih pri­ja­te­lja, zvu­ke ove božan­stve­ne do­li­ne, do­li­ne Bo­sne. A mi smo pri­mi­tiv­ci. Ne po­štu­je­mo svo­je le­gen­de. Da­nas vla­da is­toč­nja­čka mu­zi­ka, ci­gan­ska, iz In­di­je, a in­te­re­san­tno je da to ja­če pro­la­zi u Srbi­ji ne­go u Bo­sni. Ta­mo mu­zi­ka kad kre­ne, kad kre­nu ti ri­tmo­vi, svi su na sto­lo­vi­ma, i žen­sko i mu­ško.

BURIĆ: “Ka­mo da­lje, ro­đa­če”?

HO­KI: Sa svim svo­jim žena­ma sam os­tao u do­brim odno­si­ma, osim sa osmom. Ona ne­će da pri­ča sa mnom, de­ve­ta ma­nje-vi­še, ali gla­vno je da je s de­se­tom u re­du, da ona pri­ča sa mnom. Sni­mio sam pre­li­jep ma­te­ri­jal, i ka­se­tu i CD za Bo­snu. Mo­ram ma­lo i da se požalim: kad god sam dao in­ter­vju bi­lo ko­jim no­vi­na­ma i kad sam spo­me­nuo svog ku­ma tek­sto­pis­ca Vu­ka­ši­na Ni­ko­li­ća, izba­ci­li su nje­go­vo ime. On je moj kum, pra­vo­sla­vac, Srbin iz No­vog Sa­da, po­ri­je­klom je Crno­go­rac, a čo­vjek je ko­jeg ja naj­vi­še po­štu­jem i vo­lim od svih mo­jih pri­ja­te­lja. Ja bih dao sve mu­sli­ma­ne svi­je­ta za mog ku­ma Vu­ka­ši­na, jer je na­pi­sao naj­lje­pše tek­sto­ve u mo­joj ka­ri­je­ri. On je pje­sni­čka du­ša, vo­li lju­de i ni­je haj­van. S njim sam osno­vao druš­tvo “Svi za dje­cu, sve za dje­cu Ha­šim i Vu­ka­šin.” Ni­sam pje­vao 20 go­di­na za lo­vu, i sa­da ću odra­di­ti dos­ta nas­tu­pa bes­pla­tno, tu i ta­mo ću pje­va­ti za po­ko­ji džep, ali va­lja po­mo­ći lju­di­ma, dje­ci, ne­za­šti­će­ni­ma, ko­ji­ma ovi plja­čka­ši ne da­ju pen­zi­je in­va­lid­ske i is­klju­ču­ju stru­ju za pet ma­ra­ka. I ta na­pla­ta Te­le­vi­zi­je!? Do­la­zi mi da mi na­pla­ti stru­ju i te-ve, u Foj­ni­ci se ne vi­di uop­šte Prvi pro­gram jer je re­lej uni­šten i ja vi­dim sa­mo ne­ki sni­jeg. Kad bu­dem vi­dio pro­gram, on­da će­mo i mo­ja fa­mi­li­ja i ja pla­ća­ti pret­pla­tu. Re­kao bih i ne­što i po­ra­dio na autor­skim pra­vi­ma: mo­je se ka­se­te pi­rat­ski pro­da­ju svu­gdje, a kad bi država uze­la na se­be da ri­je­ši taj pro­blem, on­da bi se u drža­vne ka­se sli­li nov­ci za is­pla­tu pen­zi­ja. Ali, ova država je lo­pov. Ho­ću da pje­vam da­lje. A ne­ka država ima fi­nan­sij­sku po­li­ci­ju, ja ne­mam ni­šta pro­tiv, s po­no­som ću pla­ti­ti po­rez. Ova ze­mlja na sce­ni ima oti­ma­či­nu od si­ro­ti­nje, i pi­tam se do­kle će se to to­le­ri­sa­ti? Možda će se lju­di pi­ta­ti za­što Ha­šim Ku­čuk ovo go­vo­ri u ime svih, ali ja ni­sam sa­mo pje­vač, ja sam i gra­đa­nin ove ze­mlje. Ja po­štu­jem se­lja­ke, ali či­ni mi se da će­mo mi mo­ra­ti os­ta­vi­ti ne­ko­li­ko pra­vih se­lja­ka sa se­la za mu­zej, jer su gra­do­vi u BiH pos­ta­li se­la. U Ze­ni­ci ne­ma Ze­ni­ča­na, u Tu­zli ne­ma Tu­zla­ka, u Sa­ra­je­vu ne­ma Sa­raj­li­ja. Ne­moj me po­gre­šno shva­ti­ti – ne­mam ni­šta ni pro­tiv ko­ga – ali zar ne­ki red ne tre­ba da se zna?

DANI 125, 22. oktobar 1999.