Piše Vedrana Božinović
Znam tačno šta ćeš reći – to je opet neka moja fantazmagorija. Ali… Stao mi je sat. Kućni. Onaj što kuca tišinu. Taj. Prvo sam krenula promijeniti bateriju. Namjenski otišla do prodavnice da kupim. A uopšte mi se nije izlazilo. Onaj dan kad mi je teško otključati vrata. Kad mi je teško da ih otvorim jer možda s druge strane čeka potreba da se nešto odluči. A ja baš ne mogu da odlučujem. Izašla. Radi sata. Natjerala se. Nedostajalo mi kucanje. Kupila bateriju i vratila se istim putem. Mogla bih se zakleti da su mi i koraci bili isti samo u drugom pravcu. Čekaj, kažeš ti sada. Toliko priče oko sata. Oko jednostavne promjene baterije. Čekaj, kažem ja sada. Ima poenta. Obećavam. Nemoj uvijek da me štrihaš. Ja sam opširna. Navikla sam da mi je glavni sagovornik osoba koja ima devet godina. I koja kad i u snu priča traži da joj se odgovori. Sat, kažeš sada ti s nestrpljenjem u glasu. A ja čujem i osmijeh. Ali ja uvijek čujem osmijeh. Ne radi. Promijenila sam bateriju. I opet ne radi. Pokvaren mehanizam, kažeš sada ti i čujem nestrpljenje. Ne, kažem ja. Jer kuca. Kazaljke se mrdaju kada ih okreneš prstom. I sve je u redu. Samo sat ne radi. Stoji. Sat stoji, kažem ti. I šta je poenta, pitaš sada ti. I prije nego uspijem odgovoriti dolazi mi poruka. U kojoj piše – stigao sam.
Odgovaram smajlijem.
I nastavljam da pričam s tobom utisnutim u vazduh poput vodenog žiga na papiru. Nevidljivog nenaučenom oku. Utisnutim onako da te samo ja vidim.
Sat koji je stao jutros kada si otišao i dalje kuca.
I, i dalje stoji.
*****
Njena mama je stroga. Tata se rjeđe spominje. Mama ne želi da ona izlazi. Ako hoće da ode na plažu sama mora pitati mamu. Mama je nekad pusti. Do jedan. Poslije mora da se vrati. I nikako ne može na čamac. To mama ne dozvoljava. Ona sakuplja plastične flaše. Ustaje rano. Prije šest. I ide u sakupljanje. Ona je stručnjak u pronalaženju plastične ambalaže. Smije se praskavo. Visokim tonovima koji paraju tišinu. Niko ne nađe više plastičnih flaša od nje. Ona zna gdje tražiti. Od novaca koje sakupi kada ih proda kupila je slušalice. Kablom su spojene s mobitelom. Dok hoda klima glavom u ritmu neke muzike koju ne čuje niko osim nje. Ni mama. Sada kada ima slušalice može da priča na telefon da mama ne zna. U sedam sati ujutro stavlja mu slušalice na glavu. Da podijeli muziku s njim. Mama još spava. Ali će se ubrzo probuditi. Ona se mora vratiti. On doručkuje kajganu od dva jajeta, margarin i hljeb. Kaže joj kako to doručkuje svakoga jutra. Bitno je da se čovjek dobro najede. Onda može sve. Ona se slaže. Pokazuje to svojim visokim smijehom. Ja sam voajer. Pijem kafu ispred svoje prikolice u kampu i gledam ih. Ili slušam dijelove razgovora koji dođu do mene. On slabije čuje. Rekao mi je dok je popravljao moj produžni kabal kada mi je crkla kompletna struja u prikolici kako ima sedamdeset i jednu godinu. Inžinjer u penziji. Nekada je pravio električne vozove. Sada pravi električni motor za gumeni čamac koji pokreću solarne ploče. Ona ne može u čamac. Mama je stroga. Ne može ni u njegov šator. Koji izgleda kao da će ga podići i odnijeti najmanji vjetar. Može da svrati da mu pokaže bijele slušalice koje je kupila od prodatih plastičnih flaša. Smije se kao djevojčica, mislim. Mislim da ima pedeset godina. Pitam se koliko ima mama. A najviše se pitam zapravo – koju muziku sluša.
*****
Izašao je tekst o gradu u kome živiš. Neko ga je stavio na društvenu mrežu. Neki američki tekst. Čitala sam. Ne znam da li bi inače pročitala, da to nije grad u kome ti živiš. Onda sam ga podijelila. Da čitaju drugi. Koji možda nisu toliko emotivno vezani. Koji ne znaju gdje su gnijezda roda na putu odavde tamo. I od tamo ovamo. Tekst piše o tome kako ljudi hrle u Barselonu da vide fenomenalnu arhitekturu, a tu, na Balkanu, imaju dragulj. Najbolje primjere perioda secesije. Grad iz bajke. Ja volim grad u kojem živiš. Uvijek se smijem kad mi ljudi koji tu žive kažu kako je to grad u kome je nekada bilo najveći broj samoubistava u bivšoj Jugoslaviji. Grad depresije. Zato jer nema rijeku, kažu nekada. Za mene je to grad srca. Secesija je u svaku zgradu, fasadu, ogradu, pločicu na podu Gradske kuće utisnula jedno srce. Gledam slike koje idu uz tekst. I sjetim se kako sam ti jednom davno rekla – živiš u gradu u kojem su srca na svakom ćošku. Što ti je trebalo i moje. Smijali smo se. Patetika?
*****
Danima pokušavam da shvatim koji su tu zapravo odnosi. Jednom sam već napisala da je kamp potpuno odsustvo privatnosti. U šatoru sa solarnim pločama pojavila se još jedna žena. Djevojka. Koja koristi moj frižider. I stalno ulazi i izlazi iz mog prostora bez ikakvog pardona. Započinje razgovore sa mnom. A ja se branim jednosložnim odgovorima. Mlada je. Ima tridesetak godina. I ne mogu da shvatim u kakvom je odnosu s inžinjerom u penziji koji još uvijek doručkuje dva jajeta, margarin i kruh. Žena sa strogom mamom dolazi svakoga jutra. Više se ne smije tako često. Sjedi i gleda ga dok jede. Jedno jutro donosi gomilu plastičnih flaša. Mlađa žena, jako glasna, koju uporno zanima gdje se u Sarajevu najbolje jede, prebrojat će ih i prodati. To je poklon njoj. Popodne je zatičem kako napuhuje ogromnog jednoroga kojeg je kupila od zarade. On donosi pumpe koje ne rade. I prijeti kako mu ne pada na pamet da to čudo nosi na plažu. Jako su glasni. Ispred šatora raste jednorog s repom u duginim bojama. Čujem nju kako kaže da će od svog dijela zarade ona druga kupiti ružičastog flaminga. I njega koji odgovara – a šta bi ona s flamingom. Mijenjaju pumpu. Jednorog sporo napreduje.
*****
Znaš šta me najčešće pitaju? Osim onoga – “a šta planirate?”. Koliko mnogo kilometara prelazite. Mnogo, kažem. To mora da je naporno, obavezno mi kažu onda. Ne više nego slušati sat kako kuca, kažem. To već niko ne razumije.
*****
Pored bijelog jednoroga osvanuo je ružičasti flamingo. Toga dana sam ih vidjela na plaži. Flaminga i jednoroga. Kako se kupaju jedan pored drugog. Čula sam visoki smijeh. Ne znam zašto, ali mi je prošla misao – The Summer of Love. I bilo mi je smiješno. Dok kuham kafu sljedećeg jutra hvatam dijelove razgovora. Moram da se vratim, kaže vlasnica flaminga. Mama kaže da će promijeniti bravu i neće mi dati ključ. Vrati se obavezno, kaže on dok doručkuje dva jajeta, margarin i kruh. Ona stoji i šuti. Dugo. Nema smijeha. U šatoru još uvijek spava vlasnica jednoroga. Ona stoji i šuti. On jede. Vlasnica jednoroga damski hrče iz šatora. Ona čeka. On ne kaže ništa. I ona polako ode. Sa slušalicama u ušima.
Najavili su promjenu vremena.
Zamišljam kako na livadi kisne ružičasti flamingo.
Gracija 376, 6.9.2019.
