AUTOR: Zlatko Šarić
Raja koja me bliže poznaje da sam čudnovato zaljubljen u somun koji zauzima posebno mjesto u mom srcu. Zato sam i jako osjetljiv kada se somunom naziva i šta treba i šta ne treba, jer somun je jedinstven, poseban i autentičan.
Da bi se dobio pravi somun i nije neka prevelika tajna, potrebna je zidna peć na drva, brašno, so, germa i to je to. Umjetnost je u pekaru, koji mijesi tijesto i mora pronaći pravi omjer, a onda i pravu sekundažu koliko da ga drži u peći.
Sarajevski somun se ne kaže slučajno, jer to je bukvalno, sticajem okolnosti, jedinstven proizvod koji je Sarajevo dobilo na poklon još u vrijeme Gazi Husrev Bega. Somun na turskom znači pecivo, ali ovaj sarajevski ne liči ni po čemu na turski, i čak nije dobio ime zato što je pecivo već zato što je Gazi Husrev Beg naredio jednom svom zaposleniku da napravi hljeb koji će se dijeliti narodu, a zaposlenik se prezivao Somun.
Prvobitno je to bio veliki somun koji je mogao hraniti čitavu porodicu, a vremenom se smanjio i sada je većinom nezaobilazan u svakoj ćevabdžinici. Da ne dužim sad o njegovoj istoriji, poenta je da kada u moru pekara koje se nalaze u vašoj blizini, a sve imaju električne peći, vidite da neko prodaje nešto pod imenom Somun, blago ga ukorite i recite mu da to nije Somun, da to može biti pogača, lepinja, ili kako god ga već želi nazvati, a da napravi somun morat će nabaviti zidnu peć na drva.
Pričao sam s nekoliko gazda pekara koje imaju prave somune, možda nekad i zaštitimo to ime, pa se ne mogne ni koristiti osim ako ne ispunjavaš sve uslove za to. Koji nisu ništa senzacionalno ni skupo, ali postoje. Zidna peć na drva je osnov svega.
U Sarajevu ima dosta pekara koje prave pravi somun, moj favorit je Alifakovac, a pravi somun je i kod Poričanina, pa na Vratniku kod Memovića, na Bistriku bivšu Aišu drži brat Memovićev, na Bistriku je kod Pivare i Bebek, pa ima još jedan malo iznad Aiše. Na Golobrdici (Vrbanjuša) isto je pravi somun, drži ga brat od Bećira Aljovića, gazde Alifakovca.
Na Otoci je otvorena Nafaka, koja je ispoštovala sve ono što je potrebno, nabavila prave peći, zaposlila dobre majstore, i njihov somun je original. Na Dobrinji pekara Europa San, isto ispunjeni svi uslovi, somun pravi. Kažu mi da na Ilidži ima isto pekara koja ima zidnu peć i kod njih je pravi somun, ali nisam nikad bio. Ako ko od raje još zna, garant ima po mahalama još neka, iako ih se par i zatvorilo, teško je živjeti samo od somuna, a posebno teško je naći majstore.
Eh sad, zašto baš sarajevski somun i zašto ga nema svuda u Bosni, kažu mi da je to zbog vode, a ako su lagali mene i ja lažem vas. Uglavnom, već u Fojnici nemate ovakav somun, u Zenici isto, tamo je lepinja, čak ga mislim ni ne zovu somun, i nije ovakav ko ovdje. Teško da mu baš ne znaju recept jer recept je prejednostavan, a sigurno neko ima i zidnu peć, ali džaba, drugačiji je. Ponavljam, rekoše mi da je to zbog sarajevske vode, koja se eto ko malo razlikuje od nekih drugih voda, pa daje taj šmek.
Znam lično da je čovjek u Osijeku (inače je iz Goražda) pokušao sve da napravi isti somun, ali nije uspio, na kraju je svaki dan dobijao somune od Poričanina samo da bi imao i somun uz ćevape (oni se mogu svugdje napraviti ovakvi, ali somun izgleda ne može). Taj isti gazda kasnije je otvorio ćevabdžinicu u Zagrebu, ali somun praviti još nije uspio.
Priča mi Sudo (sin od Bećira, gazde Alifakovca), došao je neki frajko iz Hrvatske, možda je to ovaj moj, zaboravih mu ime, tražio da mu se do u detalje kaže tačno kakvu peć da kupi, kako da pravi. I kad je sve saznao, kupio je, nije ga to puno ni došlo 10,20 hiljada eura čini mi se, i planira praviti na veliko somune u Hrvatskoj, uzeo je i majstore odavde, ama baš sve uslove ima. Sudo kaže da će razvaliti, uzeti milione, ja opet mislim da će tom somunu opet nešto faliti. Možda ta voda što je spomenusmo.
Poenta ovog mog predugog posta je da cijenite somun, i da, molim Vas iskreno, razlikujete somun od pogače, lepinje. U Ramazanu stavljaju i ćurokot po njemu pa je posebno dražestan, i nije čudo što baš ispred ovih pekara koje sam gore nabrojao imate ogromne redove, a ispred ostalih i ne baš tolike. To me raduje, jer znači da dosta ljudi je svjesno istinitosti i posebnosti somuna.
Za kraj, na čaršiji ima starih mahalaca koji kažu Samun, o čemu sam razmišljao, i mogu čak reći da je to jedna nesvjesna, vrlo zanimljiva, potreba da se ovaj ljepotan među pecivima definitivno zakuca za svoje porijeklo. Kad bi ga svi zvali Samun onda bi on definitivno bio poseban, jer niko nigdje ne jede Samun.
