Zabilježio: Senad Pećanin
Snimci: Majda Balić i privatni arhiv porodice Divjak
O jednom od najobrazovanijih oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, Titovom gardisti, penzionisanom generalu Armije Bosne i Hercegovine, jednom od najpopularnijih Sarajlija, dosta zna i javnost u regiji i u mnogim evropskim državama u kojima je primio ugledne nagrade za svoj ratni i poratni humani i humanitarni angažman. Rođen u Beogradu 1937, porijeklom Krajišnik (njegov otac, učitelj, jedan je od glavnih likova u Magarećim godinama Branka Ćopića), Jovan Divjak je šarmantan, zavodljiv i muški lukav suprug i džentlmen. Ne treba previše vremena provesti u njihovom domu da bi se zaključilo da je (vojnički) sračunato sve operativne poslove oko očuvanja porodične kohezije prepustio vrijednoj, energičnoj i brižnoj supruzi Veri, majci njihovih sinova Želimira i Vladimira, koji danas sa porodicama žive u SAD-u i Velikoj Britaniji. Jovo je majstor komunikacije, naročito uživa u naklonosti sugrađanki koje ga zaustavljaju i srdačno pozdravljaju, a izgleda da mu nije mrsko što se Vera zbog toga često peče na vatri ljubomore. Smije se što ona ujutru čita horoskop i odgoneta koju li će damu Jovan sresti tog dana, a Vera mu se sveti tako što i češće nego što je to neophodno – oprašuje mnogobrojne knjige u kućnoj biblioteci. Razlog: u knjigama štedljivi Jovan krije novac iz svog “crnog fonda”od “rastrošne” supruge.
VERA: Upoznali smo se u Nižoj vojnoj akademiji, ja sam radila u biblioteci, a suprug je bio pitomac, druga godina…
JOVAN: Znači, među knjigama smo se tražili.
VERA: … Nemoj ubacivati, ako je pitao mene, ja odgovaram. Dolazio je po knjige, po skripte, kad god je bio dežurni. Tačno, bilo je puno pitomaca, ali sam njega zapazila po tome što je bio vrlo učtiv, govorljiv, mogli ste s njim da razgovarate o bilo čemu. Nije bio, kako ono kažu, odmah da se nabacuje. Kad smo se malo bolje upoznali i zbližili, on je pričao o svojoj, a ja o svojoj porodici. Ja sam imala samo majku, otac mi je streljan u Sremskoj Mitrovici, kao član SKOJ-a. Bila sam dete palog borca i tako sam se i zaposlila u Nižoj vojnoj akademiji. U Beogradu sam živela kod tetke, išla sam u ekonomsku školu. Ja sam rođena između Stare i Nove Pazove, u selu Vojka, sa najdužim i najširim šorovima. Tada su bila samo četiri šora.
JOVAN: Ja sam nju zapazio po plavim očima – bila je jedna pesma, Plave oči, suze liju… Među knjigama, ali, eto, ona kaže nije među knjigama. Naravno, nije to bila samo vojna literatura, bilo je i beletristike.
VERA: Kratko smo se zabavljali pre venčanja. Kad je bio druga godina školovanja, otišao je na logorovanje na Romaniju, na Sokolac. Mnoge njegove kolege pozvale su svoje devojke u posjetu i on je pozvao mene. A taman se sastavili 4. i 7. juli, praznici. A meni u zubnoj ambulanti kaže jedan kapetan prve klase: “Drugarice Vera, nemojte to raditi, nemojte mu ići tamo. Sad je lijepo, ljubav cveta, on će se vratiti, proizvest će se u potporučnika, ali ne znate gde će dobiti raspored, ne mora to biti Beograd. On će otići, a dalje od očiju – dalje od srca. Vi se možete jedno vrijeme i dopisivati, ali će doći i druga generacija i pitat će, ili u kantini ili na doručku, oni se postrojavaju kad mi idemo u kancelarije i oni gledaju nas, i svi će reći: “Pusti, ona je išla tamo!” To je tada bilo sramota! Ali, ja sam naumila da idem i gotovo! Tetka mi je dozvolila da idem zato što je verovala Jovanu. Mi smo se nalazili na Slaviji, u Proleterskih brigada je stanovala moja tetka, i kad bi Jovan dobio izlaz nedeljom ili subotom, da idemo na ples u Dom Armije ili u pozorište, on bi dolazio po mene. A voleli smo pozorište, koncerte, filmove, Tarzana i sve ostale filmove. Jedne nedelje tetka je rekla da mora veš da se pere i da mi nema izlaska, i ja sam morala sa njom u vešernicu da perem ručne radove. Prale smo, kad smo začule jako kucanje na vratima. A ja sam tetki prethodno rekla da sam dogovorila izlazak sa drugaricom, a ona mi je odgovorila da ne moram baš danas, da mogu sutra. Kad je pitala ko kuca, a on odgovorio sa “ja”, odgovorila je da uđe, da ga vidi. On je ušao, lijepo se pozdravio, predstavio se. Tetka je osjećala odgovornost za mene, kao žensko dete i praktično siroče. Odmah je ona Jovana ispitala ko je, ko mu je otac, ko majka, odakle je… A onda mu je ona rekla da mogu ići sa njim samo ako donese kartu, pokaže je, gdje idemo, od koliko do koliko. Ja nisam imala ključ od haustora. Jedno veče smo zakasnili, dočekala me je pred haustorom. Imala sam malo dužu kosu, uhvatila me je za nju i pošla da me ošamari. Jovan je uhvatio za ruku i rekao: “Sad ste to pokušali i više nemojte! Ona je moja! Što mislio mojoj sestri i mojoj majci, jednako mislim i njoj!”
MAMIN SAVJET “Poslije večere, tog četvrtog jula, na Romaniji, prošetali, idemo spavati, ona se sprema za spavanje i ide u kupatilo i donosi lavor. Što donosi lavor? Rekla mama: ‘Svako veče moraš da mu pereš noge!’”
JOVAN: Je li mogu dve anegdote da ispričam, nećeš se ljutiti?
VERA: Ne znam šta ćeš da ispričaš. Nemoj ružno!
JOVAN: Pa, ništa nije bilo ružno. Prvi put kad je došla tog četvrtog jula…
VERA: Aha!
JOVAN: Je li može? Uredu. Poslije večere, tog četvrtog jula, na Romaniji, prošetali, idemo spavati, ona se sprema za spavanje i ide u kupatilo i donosi lavor. Što donosi lavor? Rekla mama: “Svako veče moraš da mu pereš noge!”
VERA: Jer on je cijelog dana u čizmama bio, noge su ga bolele.
JOVAN: Može i druga anegdota? Prvu bračnu noć ona je spavala sa tetkom, a ja sam spavao sa kumom pošto je tetka imala samo jednu sobu.
VERA: Ja sam imala 22 godine.
JOVAN: Ja 23. Prva ljubav, na prvi pogled…
VERA: Ja nisam razmišljala o tome da Jovan može dobiti nameštenje negde daleko, ali se desilo da ostane u Titovoj gardi u Beogradu.
JOVAN: Tada je bila praksa, naročito u gardi, da se dobije saglasnost da je devojka podobna da se uda za pitomca. I to je morala imati.
VERA: Morala sam da budem član Saveza komunista. Onda su oni iskopali ko mi je pradjed, djed, sve… Džemil Šarac je bio pomoćnik načelnika za moral, on me je primio u partiju. Morala sam da budem član Saveza komunista, pisala sam molbu. Nakon vjenčanja smo bili podstanari. Stan smo platili godinu dana unaprijed parama koje nam je dala moja majka – prodala je dio kuće i zemlje koje je dobila u Inđiji na osnovu one koja nam je spaljena kad su oca strijeljali. Do nas je bio jedan potporučnik sa ženom i djetetom, imali smo zajedničko kupatilo, mi sa jednim djetetom. Dugo je trebalo da prođe dok Jovan nije dobio stan na Topčideru. Ja kao žensko dijete, jedinica, bez oca, nigde prethodno nisam putovala. Ni na more, ni na ekskurziju u Niš da vidim Ćele-kulu, nigde. Majka nije mogla da se odluči nigde da me pusti. Sve što sam videla, još od prvih bračnih dana, bilo je sa Jovanom.
JOVAN: Sve smo jedno od drugog učili, zajednički. U kuvanju, pripremanju, oko bebe… Vera je uvek bila spremna da uradi, vešta. Rano smo ušli u brak, ali smo znali sebi da damo oduška. Znali smo da ostavimo dete samo, odemo na igranku ili Novu godinu, vratimo se u pet ujutru – a deteta nema! On plakao, komšinica došla i uzela ga. Jednom smo, Želimir je imao oko četiri godine, Vladimir dve, došli oko četiri sata sa neke igranke… Prvo pivo smo zajedno popili, Vera kaže da me je naučila pivu. Došli mi, a Želimiru brat u krilu. Pitamo ga šta je bilo, kaže da je plakao, a on uzeo kašičicu sa uljem koje je zagrijao i sipao mu u uho.
VERA: I jastuče je grijao i stavljao mu na uho, vidio kako ja to radim…
JOVAN: Sve smo učili zajedno.
VERA: Jovan je jako nežan otac. Izbegavao je da ide na roditeljske sastanke kako ne bi čuo nešto ružno pa da mora da kažnjava. Ja sam morala biti taj strogi roditelj, kažnjavati, pretiti… Baviti se njima.
JOVAN: Preterano je vezana za decu. Jako joj nedostaju. Ona ima prozor u drugoj sobi koji gleda niz Logavinu: stalno je na prozoru, zna koje će kuče svako jutro prvo sići niz ulicu. Dođe i kaže: “Joj, kao da čujem Gregora!” A pazi, to je bilo pre 22 godine kada je naš unuk Gregor trčao niz ulicu i vikao: “Bako, bako!”
VERA: Taj momak, Gregor, sad ima 26 godina.
Kakav je naš brak
JOVAN: Kakav je naš brak? Odgovorit ću vam malo vojnički: borbe su svakodnevne, ali bračna bitka nije izgubljena! Jesam li ovo fino rekao? Svakodnevno ima nešto… u želji da se bolje uradi, da rešimo nešto… Tvrdoglav sam ja, ha, ha, ne smem da kažem za drugoga…
VERA: Krajišnik!
JOVAN: Pa, jesam Krajišnik, Sremico! Kao i drugo, za sva dobra treba se boriti, svaki dan treba nešto savladati, dođe kriza… ali, brak traje 55 godina. Sretan, zadovoljan, mada sam pre govorio da sam se sto puta hteo razvesti. Žena govorila: “Evo ti stan!”
VERA: Na početku rata bila sam u bolnici. Kad je on ono skočio na transporter, mi smo to gledali, ja sam vriskala, vriskala… Odveli su me na psihijatriju, vezali, ja sam samo vikala: “Jovane, Jovane, Jovane…!” Bila sam jako zabrinuta za njega i za sinove. Snahe i unuke smo nekako ispelali vani, ali su sinovi bili na liniji. Stalno sam strepela za njih, da im se nešto nije desilo. Postala sam jako depresivna.
JOVAN: Mi smo u ratu sve skrivali od nje. Kad je sin Želimir ranjen, on je danima bio na hirurgiji, par spratova ispod nje, a ona ništa nije znala.
VERA: A sve žene oko mene znaju. A koliko su fine, neće da mi kažu, da ne brinem.
JOVAN: Pa i od mene su skrivali za Vladimira. On danima na Otesu, u septembru ‘93, ja ništa ne znam…
Savjeti za dobar brak
JOVAN: Čovjek mora ući u brak zdrav, psihički i fizički spreman. Mislim da je rizično, kao mlad, ući u brak bez ikakvog životnog iskustva. Brak je ozbiljna zajednica u koju se unose ljubav, emocije i materijalna dobra. Zato je životna zrelost neophodna. Bitni su tolerancija, razumijevanje, zajednička podjela poslova. Brak traži da se konstantno radi na njegovom održavanju, svakodnevno. Bude eksplozivnih situacija, nesporazuma, ali se one prevaziđu zato što čovjek shvati da je najvažnije imati lijepu, skladnu zajednicu.
VERA: Danas mladi, i muški i djevojke, gledaju pogrešne stvari. Djevojke gledaju kakve aute muški voze, a mladići gledaju ko su joj otac i majka – da li im mogu obezbediti stan ili tako nešto. Ne može to tako, zajednički mora da se stvara. Kad smo se mi uzeli, a bili smo podstanari, posle venčanja smo otišli kod Jovanove majke u Zrenjanin, dobili smo dva plitka i dva duboka tanjira, dva srednja, dvije kašike i dvije viljuške, dvije šerpe, malu i srednju. Moja majka nam je dala dva jorgana, vunena, ona šivana, svilena, dala mi dva jastuka, ono što mi treba, osnovno… Nije nam kupila ni nameštaj, ni ništa! Sve smo sami uradili, uzeli kredite, to je bilo divno Titovo doba. I svi smo radili i svi smo mogli da se skućimo i lijepo živimo. I veoma je važno da djeca žive uz roditelje. Kad je Jovan odavde iz Sarajeva išao u Ratnu školu u Beograd, u Višu vojnu akademiju, ja sam išla sa njim, bogami! A imala sam posao ovdje u Kasarni “Maršal Tito”. Kad smo se vratili, ovde je bio general Škrbović, rekao je da ne može mene da čeka radno mesto, što sam išla u Beograd da čuvam muža. A ja sam mu poručila po ađutantu da ja nisam išla samo da čuvam muža, išla sam i muža da čuvam, mlad je, ali sam išla i da čuvam oca djeci i da djeca ne rastu bez oca. Veoma je važno da su djeca sa oba roditelja, koliko god se može. I, ako me pitate, ljubomori ima mjesta u braku, kako da ne! Ja sam i sad ljubomorna na Jovana! Moja svekrva je rekla Jovanu: “Da te ne voli, ne bi bila ljubomorna! Stalo joj je do tebe, ona se bori.” A Jovan ne priznaje da je to pravilno.
JOVAN: I danas mi je problem Verina ljubomora, ha, ha, ha… Djeca nisu ovdje i njoj smeta samoća. Sve donedavno smo često izlazili, išli na koncerte, u pozorište, na izložbe. Sada puno manje…
NJEŽNI OTAC I STROGA MAJKA “Jovan je jako nežan otac. Izbegavao je da ide na roditeljske sastanke kako ne bi čuo nešto ružno pa da mora da kažnjava. Ja sam morala biti taj strogi roditelj, kažnjavati, pretiti… Baviti se njima”
VERA: Noge me bole, imam i dva stenta…
JOVAN: A ja izlaske nisam smanjio i to pravi problem.
VERA: A ne veruje mi da ja ne mogu!
JOVAN: Kaže mi da ja idem, a posle, kad se vratim: “Nešto si zakasnio!”
VERA: Donesi mi malo vode, molim te!
JOVAN: Idem, a ti sad kaži šta god hoćeš…
VERA: U početku je novac bio na gomili i odvajali smo u koverte za svaki dan. Plate se režije, a onda ostatak rasporedimo. Jovan ne dijeli moje mišljenje, a ja kažem da je novac za to da se troši. Za mene ništa ne znači štednja. I on je uvek imao crne fondove…
JOVAN: Ne crne fondove, nego štednju!
VERA: Dobro, štednju. Znala sam da ima…
JOVAN: Znala je da imam, ali nikad nije znala koliko.
VERA: I kad je njegova majka umrla i kad je moja majka umrla, mi smo imali dovoljno da ne moramo da posuđujemo novac. A bogami sam i ja počela crni fond… Djeca hoće farmerice, hoće ovo, hoće ono, a tata je malo teži na tome. Onda sam ja davala.
JOVAN: Ja sam ovako govorio: “Draga ženo, ako ti u mesec dana uštediš marku – ja ću ti dati sto!” I još uvek ništa. Ali, zato ja još uvek između 20 sati i 21.05 ne smem ništa da kažem, ni reč. Znate zašto? Zbog Dile.
VERA: Ali, ti imaš tamo i svoj televizor i Skype…
JOVAN: Danas je puno manje problema u braku nego kad smo bili mladi. Tada smo imali decu, obaveze, škole… Danas nam je najbitnije da li ćemo subotom i nedeljom zahvaljujući Skypeu vidjeti decu. U starijim godinama čovek je mirniji, puno je manje obaveza i više vremena za sebe.
VERA: Sinovi mi nedostaju mnogo.
JOVAN: Ima ona priča da su unuci više voljeni od djece. To nije tačno! Za unuke imaš vremena, ali sin je sin! No, nama je ostala briga jedno za drugo. Vera se probudi u pet, ja u šest, doručkujemo zajedno, ja u sedam krenem na posao…
VERA: Ispratim ga sa balkona, mahnem…
JOVAN: Zadnji put kad sam putovao za Italiju – sipa vodu sa balkona za mnom. Ja imam problema kad idem sa Verom i naiđu ove naše glumice i poljube me. Onda ona meni: “Ko ti je ova? Šta ona hoće? Šta ti imaš s njom?”
VERA: Pobogu, Jovane?! Koja je to bila glumica? Ajde, reci…
JOVAN: Pa, dobro, je li bilo pre tri godine kad me ona mala plavuša iz Kamernog teatra…
VERA: Nije to bilo pre tri godine… Ona je sad veoma propala žena… Ona je cijenjena glumica, koju ja cijenim. Vraćali smo se i svratimo u mini-market kod Narodne banke da nešto kupimo. Kod njega je bila moja torba, ja mislim on je iza mene, ja na kasi – a njega nema. Ona je sve otkucala, ja nemam kod sebe novca, mislim on je tu negdje. Okrenem se, a on vani ćakula. Zovem ga, on dođe, plati, mi izlazimo, ja kažem “dobro veče”, a Jovan kaže toj glumici: “Njoj treba malo vremena da dođe sebi, da te prepozna!” Ma, kome treba vremena!? Zašto da dođem sebi?! Zato što sam se naljutila što nisi ušao za mnom, što je mene sramota bilo da pravim red na kasi… Ja cenim tu glumicu, volim njene predstave, a on hoće da me napravi ljubomornom…
JOVAN: Mislim da je osnovni razlog za ovoliki broj razvoda brakova – novac. Sve je manje mogućnosti da se ostvare prohtevi, zahtevi… Na početku zajednički život krene na nekom visokom nivou, onda sve to padne, nema ovoga, nema onoga…
VERA: Brakovi se razvode zato što niko neće da toleriše drugome nešto, ni da se potrudi malo. Je li vam Jovan rekao da smo mogli više puta da se razvedemo? Je li nisam mogla, zašto ne? Imam svoj posao, svoje ruke, zaradit ću, celi ovaj stan održavam sama, iz inata, Jovan nešto pomogne. Ja to hoću, ja to mogu, ja to volim. Posvađaš se i – hajde, razvest ćemo se! Ne može to tako! Nisam se ja udala za njega zato što ga nisam volela i nije se on oženio zato što mene nije voleo! Kad mu nešto kažem, on kaže: “Ti hoćeš da se svađaš!” A ja ga zamolila da nešto uradi, a on nije. A ja mu kažem da ja neću, bre, da se svađam…
JOVAN: Ovo stavi: “Neću, bre, zarez, da se svađam!” To može biti naslov teksta.
