Pretplati se

Ono što te ne ubije

Život je lijep

O ljudima, prijateljstvima i jednoj zaštitničkoj ručici

Život je lijep

Piše Vedrana Božinović

Srećemo se na stepenicama neke zgrade; gotovo se trzne kad me vidi. Nismo se baš dugo vidjeli. Za ovako mali grad, čak nevjerovatno dugo da bi bilo slučajno. Kaže mi: baš dobro izgledaš. Nasmijem se. Eho austrougarske gradnje. Moj smijeh se vraća kao lažna zvučna kulisa. Nasnimljena nepostojeća publika. Ti baš dobro lažeš, kažem. Ne, ne, insistira. Stvarno, izgledaš baš dobro. Okej, kažem, hvala ti. 

Stojimo. Nekada smo imali o čemu da razgovaramo. Sada više nemamo. Nekada smo bili drugovi. Ne znam šta smo sada. I ne znam zašto se sve promijenilo. Tako… Šutimo… Onda on kaže: baš dobro izgledaš. A ja se opet nasmijem. Kažem ti, izgledaš isto. I to nas nekako podsjeti kako ništa, baš ništa više nije isto. I kako se ljudi troše. I prijateljstva se troše. Ljubi me u obraz. Ljubim i ja njega. I onda se rastajemo. Ja silazim; on se penje. I kao da se sjetio, kaže: a šta radiš? I ja ne znam da li me pita šta radim inače ili šta radim da izgledam tako dobro. Da li istinski traži neku tajnu ili možda samo želi da produži razgovor. Živim, kažem u prolazu ne okrećući se. Kaže nešto što ne čujem. Vani je svjetlo. I toplo. U bašti sjede ljudi. I smiju se. 

  *****

 Ponekad sam siguran da ćeš me prevariti, kažeš dok toneš u san. Ja nisam sigurna da li se na takve rečenice odgovara. I da li je pravi trenutak da odgovorim na takvu rečenicu dok ti toneš u san. Ako bih odgovorila zaoprave, rekla bih ti: neću, dragi. Ja ne varam. Ja sam tako užasno dosadno monogamna. Umjesto toga, kažem: prije nego što te prevarim, ostavit ću te, tako da to neće biti prevara. Da, kažeš, sad mi je mnogo lakše. Šutimo. A onda nabrajaš šta vidiš iza zatvorenih očiju: brod, bijelu masku, kopito crnog konja, i… Onda tišina. Uz zvuk rashladnog uređaja sa zgrade prekoputa, slušam kako dišeš.

Ja samo volim da je moje – moje. I kad više nije, želim da znam. Da mogu da odem

 *****

 Dok se vozim trolejbusom, primijetim kako je jedna lasta odletjela sa zgrade. Zlatna lasta. Pogled zagledan u kameru na način da se svakome čini da baš njega gleda u oči. Par godina prije nego je poginuo u ratu, ležao je na peškiru do mene na molu. Njegov drug mi je brojao mladeže na leđima. Od tada znam da imam 41 mladež. Mada je to nesigurna informacija. Poslije mi ih niko nije brojao. Mijenja li se broj mladeža? 

Meni se sviđao drug. Ne znam jesam li ja njemu. Poslije brojanja mojih mladeža skočio je u more sa ključem od auta u džepu. Satima smo nakon toga izranjali ključ. Ne sjećam se ko ga je izronio. Možda baš lasta… Ne znam, davno je bilo. Godinama sam sretala njegovog oca. Onoga koji je na srušenu zgradu okačio pano sa slikom nasmijanog dječaka koji te gleda u oči. I drži pušku. Pano koji danas, vozeći se trolejbusom, nisam vidjela. 

Posljednji put kada sam vidjela lastinog oca vikao je na ženu koja je u parku ispred njegove zgrade bacala mrvice golubovima. Kasnije sam pročitala da je umro. Sahranjen. Ne znam gdje. I sjetila sam se kako sam tada, kada sam ga vidjela posljednji put, pomislila kako je važno da toj ženi objasnim da on nije loš čovjek iako je vikao. Da joj kažem kako svake godine neku djecu bez roditelja, koju ne poznaje, odvede na ono isto mjesto na kojem smo nekada, peškir do peškira, na molu sa ribarskim brodom zavezanim za slano željezo, ležali njegov sin i ja. Koji je odletio sa srušene sarajevske zgrade. 

Nisam objasnila.

 *****

 Govori mi da je tražila razvod. Kažem, ti i još pola svijeta kojeg znam. Kaže da je dosta, da ne može više. Da je pokušala, pokušavala, pokušava. Pitam je, da li to radiš da ga prepadneš, da se promijeni? Jer mislim da to nema smisla. Prepadati ljude na takav način nikad nije svrsishodno. Bolje je staviti kesu na glavu i sačekati ih u mraku, ima više smisla. Ili si odlučila? Mislim da sam odlučila, kaže. 

Ja vjerujem u brak, kažem joj. Meni je smiješno kad to kažem, ali se ona ne smije. Shvata. I vjerujem u to da se treba boriti dokle god možeš. Jesam, kaže. OK, kažem, onda se razvedi – ali od sebe. Ako ostaneš sa sobom, nema veze što si otišla. Ako se od sebe ne razvedeš, sve će biti isto. Samo ćeš imati jednu platu i biti samohrana majka. Ako se od sebe ne razvedeš, onda sve sranje kroz koje ćeš proći, sva kiša govana koja će pasti na tebe, sve cviljenje i raspadanje i povraćanje i crijeva rasuta po podu, sva bol i ljutnja i sve odluke kako ćeš od sutra drugačije, sve to nema smisla. Nikakvog smisla. I to kažem sa takvim autoritetom da bi čovjek pomislio kako sam veliki stručnjak. Kako sam taj najvažniji razvod od sebe same uspješno obavila. Savladala. Mogu da predajem na fakultetu.

Ma jok.

Kilometri prevaljeni u hrčkovom točku. Tamo sam gdje sam bila. Sa vremenskim otklonom da se ponekad tome mogu smijati. Jer komedija je tragedija plus vrijeme.

Prije nego zaključimo razgovor o razvodu, kažem joj: ako odlučiš da ipak ne, nemoj da te stid što si mi rekla, neću te smatrati slabom. 

Ona se osmjehne. Sa olakšanjem.

 *****

Posve sam sigurna da ćeš me jednom prevariti. Desit će se. I kad konačno dođeš i to kažeš, mislim da će mi čak malo i laknuti. Evo – konačno se desilo. Sad možemo dalje. Mogu ja dalje. Konačno mogu dalje. Pritom nemam ni trunku ljubomore. Provjeravanja poziva, poruka, džepova... Ja nisam ljubomorna. Davno sam naučila da ljude ne možeš kontrolisati. Svako radi ono što radi. Ti pratiš. Hodaš pored. Dokle možeš. Kao što hodaju pored mene. Dokle mogu. Ja samo volim da je moje – moje. I kad više nije, želim da znam. Da mogu da odem. 

Nije najstrašnije to da će se desiti. Najstrašnije u svemu je čekanje da se desi. Da mogu da kažem: eto, znala sam.

Spavaš li? pitaš me. Da, kažem. OK, super, kažeš i nestaješ u mrmljanju na jeziku na kojem znam reći – ja sam egocentrik.

Vani, na zgradi prekoputa, pali se uređaj za hlađenje.

 *****

 Mislila sam da neću imati drugu priliku. Da je sve gotovo. Mislila sam da nikada više neću nikoga voljeti. I sad volim. Život je lijep. To mi je rekla. Persirale smo se. Takva je bila prilika našeg odnosa. I vrlo malo stvari smo govorile koje su se ticale bilo kakve privatnosti. Ovo mi je rekla davno. Nisam shvatila da se ponovo udala. Nisam imala pojma da je bila starija od mene. Uvijek sam mislila da je mnogo mlađa. 

Život je lijep. 

O tome mislim dok nosim kiflu-pletenicu u papirnoj kesi na kojoj piše El-fatiha. Za koju je njena majka željela da nekako dođe do moga sina. 

Mogu li odmah pojesti pletenicu kad dođemo kući? pita me. Možeš, kažem. Tužna si? pita. Nisam, kažem. Ipak me zaštitnički uzme za ruku. 

Kako je mala ta njegova ruka, mislim.

Gracija 369, 31.5.2019.